Tada su na predlog zakona, podnetog na brzinu i bez ikakve
javne rasprave, reagovali Poverenik za informacije i Zaštitnik građana, i
široka javnost, pre svega, stručna. Ipak, zakon je, uz određena poboljšanja,
ali i brojne nedostatke, usvojen. Predsednik Republike je tada, potpisujući
zakon, izjavio da zbog „stvaranja baze podataka o elektronskim komunikacijama
građana, koja će biti dostupna organima bezbednosti i unutrašnjih poslova bez
odluke suda” – on „deli zabrinutost sa nezavisnim državnim organima,
zaštitnikom građana i poverenikom za informacije od javnog značaja i zaštitu
podataka o ličnosti” i da je zbog toga – „posle donošenja ovog zakona, više
nego opravdano preispitati i unaprediti odgovarajuće delove našeg pravnog
sistema, kako bi se osigurala ravnoteža između prava na bezbednost građana i
svih njihovih ostalih prava”.
Ovakav ishod davao je nadu da bi ubuduće uređivanje
presretanja elektronskih komunikacija moglo izgledati mnogo serioznije.
Krajem septembra 2010. Poverenik za informacije i Zaštitnik
građana podneli su Predlog za ocenu ustavnosti ovog zakona i Zakona o VBA i VOA
Ustavnom sudu Srbije.
Glavni razlog za osporavanje ustavnosti pojedinih odredbi
navedenih zakona bilo je to što predviđaju mogućnost odstupanja od tajnosti sredstava
komunikacije ne samo na osnovu sudske odluke, kako to izričito predviđa čl. 41,
stav 2. Ustava Republike Srbije, nego i bez odluke suda – kada je takva
mogućnost propisana zakonom, odnosno na zahtev nadležnog državnog organa.
Zakoni koji regulišu rad policije i BIA nisu obuhvaćeni tim
predlogom za ocenu ustavnosti, jer nismo mogli identifikovati odredbu suprotnu
Ustavu. BIA i policija upražnjavaju istu praksu, ali je ne zasnivaju na nekoj
izričitoj odredbi zakona, već na „tumačenju” da listinzi poziva, mesto
korisnika i drugi elementi komunikacije nisu obuhvaćeni pojmom komunikacije, pa
time ni zaštićeni odredbom čl. 41, stava 2. Ustava. Na neprihvatljivom
„tumačenju”, jer ustavna garancija se, osim na sadržinu komunikacije, svakako,
odnosi i na tzv. zadržane podatke – oni predstavljaju integralni deo
komunikacije, što je, pored ostalog, potvrđeno presudama Evropskog suda za
ljudska prava u Strazburu.
Ustavni sud, iako je prošlo skoro godinu dana, još nije
odlučivao o tom Predlogu Poverenika i Zaštitnika građana. Nažalost, jer
aktuelni Predlog pravilnika aktuelizira i, čak, dodatno zaoštrava pitanja zbog
kojih je predlog podnet Ustavnom sudu.
U tekstu Predloga pravilnika, „odluka suda” se, čak, ni kao
termin ne pominje. Isključivo se koristi neprecizan i višeznačan termin
„nalog”, šta god to bilo i kako god izgledalo.
Mogućnost da, praktično, neograničeno, po sopstvenoj proceni
koja ne podleže oceni suda, nedefinisan, ali, svakako, veliki broj pripadnika
službi bezbednosti – izdaje „naloge” i pristupa podacima o tome ko, kada, sa
kim, u kom vremenskom periodu i kojom vrstom veze, kao i sa kog mesta
komunicira – predstavlja izuzetno ozbiljno odstupanje od ustavne garancije
nepovredivosti pisama i drugih sredstava opštenja.
Uz to, Predlog pravilnika ne sadrži nikakve odredbe o
postojanju posebne baze podataka koja sadrži neizbrisive tragove o tome ko je,
kad, zašto i po kom osnovu pristupao zadržanim podacima, što lišava smisla
svaku ideju o, makar i aposteriornoj, kontroli opravdanosti i zakonitosti takvog
pristupanja. Činjenica da su te odredbe postojale u nekadašnjem Pravilniku
RATEL-a, imperativno nameće pitanje: Zašto su izostavljene? Nije sigurno je li
uopšte moguće dati smislen odgovor na ovo pitanje, ali je sigurno, bar sa
stanovišta zaštite ljudskih prava, da izostanak tog odgovora jeste razlog za
zabrinutost.
Popriličan je broj sličnih otvorenih pitanja – prostor i
vreme ne dozvoljavaju da ih nabrajam dalje. Sva su važna i rizično je i štetno
„lomiti ih preko kolena”. Zato sam predložio Ministarstvu kulture, informisanja
i informacionog društva da odloži usvajanje Pravilnika, da umesto samo
formalnih konsultacija – organizuje pravu javnu raspravu i pozove na učešće u
njoj kompetentne predstavnike akademske zajednice, medija, civilnog društva i elektronskih
operatora, sučeli se s njima i predstavi svoje odgovore na ta pitanja. Da tako
bar pokušamo da važne stvari apsolviramo na, iole, odgovoran način.
*Poverenik za informacije
Autor: Rodoljub Šabić
