Svake drugetreće godine, decenijama već,
malinari se bune i prete, traže pomoć od države i potpiruju nerede u zapadnoj
Srbiji, a i šire. Prošla berba donela je dobru cenu i nismo ih čuli. Malina je
otkupljivana za 126 dinara po kilogramu. Ali od tog roda u hladnjačama je
ostalo oko 15 hiljada tona, a inače je u Evropi smanjena tražnja za vrstom
maline koju oni gaje, i bilo je nelogično očekivati da će ove godine ta cena
biti postignuta. I nije. Sad tu razliku treba država da plati, tvrde malinari,
a ako neće, oni će blokirati puteve, čak i onaj što vodi ka Guči. Država još
nešto glumi finoću i pregovara, a komšije Ariljaca, oni iz Guče, samoorganizuju
se i prete da će tući, jer ako ovi žive od malina, ovi što im preti blokada
žive od zvuka trube, odnosno već su poklali i usolili sve što se kreće na
četiri noge, naoštrili ražnjeve, ukiselili kupus, razapeli šatre… Hibridna je
duša seljačka, ali to nije neki njihov ekskluzivitet. Kad ide dobro na tržištu
– onda smo, je l’ te, za kapitalizam, a kad na tržištu krene naopako – onda smo
za socijalizam. Ne bih za ovo hibridno stanje krivio samo aktere koji se
povremeno javljaju kao dobitnici, a povremeno kao žrtve tržišne utakmice. I
država se, radi očuvanja socijalnog mira, postarala da održi stanje društvenih
odnosa po recepturi: ni riba ni devojka. Firma propadne – država je preuzme;
stanogradnja prsne – država počne da dunđeriše; pa i malinari misle da im ova
duguje cenu koja se njima dopada kad tu cenu ne mogu dobiti na pijaci. Tako
zvuče sve priče o nedovršenom društvu u kojem se zakoni poretka prihvataju samo
onda kad to pojedincu ili grupi odgovara, a ti isti zakoni se negiraju kad
stvari krenu naopako. Ne bih rekao da slučaj Željka Mitrovića iskače iz te
matrice. U suštini, radi se o istom fenomenu – sukobu interesa između privatnog
i javnog. Mitrović, ljubitelj i promoter hrvatske glazbe još od vremena kada se
bio nameračio da kupi „Kroacija rekords“, sada to ukida, kao i sve drugo što
počinje slovom H, jer su mu carinski organi Hrvatske zaplenili jahtu i stavili
je na dražbu. Vlasnik jedne cele i dve trećine druge televizije, obe s
nacionalnim frekvencijama, dakle javnim dobrom, rešio je da sa osvetničkim
žarom koristi nacionalne resurse, pa se još ljuti kad ga neko upozori da to
nije lepo, a ni po zakonu, a sve u svetlu njegove izjave, nezgrapne koliko i te
televizije, da je do sada štitio hrvatske interese, a od sada će bogami štititi
samo svoje. A u suštini to razotkriva da je njegov interes uvek bio u prvom planu,
dakle iznad javnog, kao i u slučaju malinara, koji kad im dobro ide na tržištu,
ćute, a kad krene naopako – hoće i da biju. Ružičasta imperija je već uzvratila
Hrvatima udarac i iz serije „Kursadžije“ – kako javljaju o svakoj gluposti
dobro obavešteni mediji – izbacila Hrvoja, pa će se sad onaj Srbin, učesnik tog
oglednog uzorka primitivnih stereotipa, nadgornjavati samo s prototipima ostale
bivše braće.
Urednik: Dragoljub Žarković
