Četrnaest
godina kasnije, međutim, jasno je da u svetu postoji samo jedna čovečija
ribica. Naravno, ona u Postojni. Dok se vlasnik Televizije Pink bavi kontrolom
kvaliteta hrvatskih ribica, zvanih sardine. I rezultate publikuje u Nacionalnom
dnevniku. Što i nije tako loše imajući u vidu originalne kreativne ideje
najvećeg srpskog medijskog magnata. Šta bi, recimo, bilo da mu na pamet padne
da počne da proizvodi sardine od čovečijih ribica. I tako izvrši elegantni
genocid nad ekskluzivnim zvezdama slovenačke kraške jame. Željka Mitrovića,
naime, nikada u karijeri nije ni brinulo da li će nešto oko sebe uspešno upropastiti.
Važno mu je bilo samo da neko ne upropasti njega. Zato je njegov osnovni
životni moto: „Sačuvaj sopstvenu zadnjicu, nacionalnu frekvenciju i rekordnu
gledanost“.
Pinkovo
istraživanje o hrvatskim sardinama obavljeno je temeljno. Naša sugrađanka
Veselina govori kako je njen mačak dobio proliv nakon što mu je dala par
komadića tunjevine iz konzerve na kojoj piše „Made in Croatia“. Kamera za to vreme
„šeta“ po izmešanom sadržaju konzerve. Potom predsednik Nacionalne organizacije
potrošača Srbije kaže da ta hrvatska tunjevina „nije ni za životinje“, a onda
sve građane Srbije poziva da u „širokom luku“ zaobilaze hrvatski trgovački
lanac Idea. U prilogu emitovanom prošle nedelje, istina, fali neka topla
ljudska priča, pored tople mačije priče. Evo ideje (što, da se odmah razumemo,
nema nikakve veze sa trgovačkim lancem Idea):
Najpre
ide kadar hodnika toksikološke klinike za tropske i hrvatske bolesti. Iz sobe,
lagano, pojavljuje se Željko M. u pidžami na čijoj je prednjoj strani gornjeg
dela jedna velika ružičasta fleka.
–
Higijena je, dakle, užas! Ni pidžame vam ne peru. Otkud vam ta fleka – pita
reporter TV Pink. „Nije to fleka. To je, znate, logo naše televizije. Ja sam
vas pozvao zbog drugih stvari“ – kaže Željko M. i diskretno stavlja ruku u džep
donjeg dela pidžame. „Vi znate da su mene trovali. Želim ovom prilikom da se
izvinim svim članovima familije Bordžija, kao i moje familije, koje sam nepravedno
osumnjičio. Razrešio sam misteriju – otrovao sam se od ovoga!“ – naglo počinje
da viče Željko M. i iz džepa vadi konzervu tunjevine koju kamera zumira do
bar-koda i leđnog kockastog peraja tune. „Hrvatski proizvod. Tamanio sam tri
konzerve dnevno. Počelo je kao kod kolege mačora. Najpre proliv. Potom muka.
Zatim nesvestica. Kada sam rešio da batalim hrvatske sardine i počnem
svojeručno da lovim svežu jadransku papalinu kao protivotrov, Hrvati su mi
zaplenili malu petosobnu barku vrednu tri milijuna evra“, priča Željko M. svoju
veoma toplu ljudsku priču.
Hrvati
su Mitrovićevu barku zaplenili još u julu. Ah, taj JUL! Otkad se i sam pojavio
jednog JUL-a Željko M. je porive za bavljenje istraživačkim novinarstvom
dobijao tek kada se oseti lično pogođenim. Do tada je bio klasičan idiot, ali u
izvornom, antičkom smislu te reči, što će reći – onaj kome uopšte nije stalo do
javnih pitanja. Nije ga zanimalo da li je neki režim diktatorski, da li neko
buši gume srpskim turistima po Hrvatskoj, mislio je da je „Oluja“ folk bend iz
Šapca, a da je „Bljesak“ novi album Svetlane Ražnatović, nije ga doticalo da li
srpske mačke dobijaju proliv od hrvatske tunjevine, razmišljao je samo kako da
živi po onoj devizi iz prvog pasusa.
Međutim,
kad god bi neko taknuo po njegovom superlegalnom biznisu, nekretnini ili jahti,
prestajao je da bude idiot, u izvornom, antičkom smislu reči, i počinjao se
baviti javnim pitanjima. Recimo, ko se još seća da je 2003. slična Pink
kampanja s elementima istraživačkog novinarstva vođena protiv tadašnjeg
potpredsednika Vlade Srbije Nebojše Čovića. Razlog: „kad je teško – Čović“
negde je izjavio da treba proveriti poslovanje Mitrovićeve kompanije. Ko se još
seća da je slična Pink kampanja vođena i protiv profesora FPN Čedomira Čupića.
Razlog: Čupić se negde zapitao – zašto, ako se već ruše nelegalni objekti
raznoraznim siromasima po Srbiji, niko ne sruši i zgradu TV Pink, koja je
podignuta još u JUL-u.
U
međuvremenu, Mitrović se nedavno na ručku u „Franšu“ pomirio i sa svojim ličnim
antibiografom Tijanićem, vlasnikom dva antologijska teksta o njemu pod
naslovima „Željko – čovečija ribica“ i „Željko – idiot“. Što će reći – pomiriće
se on i s Hrvatima – opet ćemo jesti hrvatske sardine i misliti, gledajući TV
Pink, da je „Oluja“ Cecin maksi singl. I pitaćemo se, posmatrajući „Farmu“ od
jutra do mraka, da li je dijareja rezultat sardina, ili, možda, nečeg drugog.
Autor: Dragoljub Petrović
