Njegova
biografija je – kao, uostalom, većina biografija novinara po srcu i duši – vrlo
kratka. Bio je novinar. Eto, i tu baš kao i kod smrti nema šta da se doda ili
oduzme. Nije bio učesnik mnogobrojnih radnih akcija, nikad nije bio na
takozvanim funkcijama, nije sedeo u kafanama sa političarima, nije išao leti na
more, nije nosio kravatu, a od imovine je imao platu, kasnije penziju, i „fiću”
zaječarske registracije.
Ceo
njegov život tekao je u novinskoj redakciji. Najpre u dopisništvu „Politike” u
Nišu, potom, od početka sedamdesetih, u Makedonskoj 29, u Beogradu. Urednik
nedeljnog broja, šef deska, urednik unutrašnje rubrike, savetnik, penzija.
Petar
Janković, zanimljiv lik: ne može se reći, kao što se u ovakvim prilikama po
inerciji kaže da je „svojim tekstovima ostavio neizbrisiv trag u srpskom
novinarstvu”. Nije. Njegova novinarska tajna bila je u nečemu drugom. Bio je
rođeni urednik.
Bio
je majstor da u tuđim tekstovima – pogotovo tekstovima mladih novinara –
prepozna talenat i budućnost, ili da posavetuje autora da promeni posao. Nema
podataka da je ikad pogrešio u proceni. Govorio je: „Ja ne umem to da napišem,
ali znam da ti umeš, i znam kako možeš.”
Mnogi
od tih novinara koji su prve redakcijske dane provodili uz Petra Jankovića,
danas su visoko kotirani u srpskom žurnalizmu. U srpskom „Politikinom”
žurnalizmu. Nije svejedno.
Bio
je, dakle, rođeni urednik, i bio je rođeni šarmer. Ne pamti se da je ijednu profesionalnu
i svaku drugu rečenicu, izgovorio bez duha i vica. Kad se radni dan u
Makedonskoj 29 približavao kraju, mladi novinari su se okupljali na petom
spratu, na kafu i piće, kod Pere. To je bila neka vrsta doživljaja.
I
tako, otišao je taj zanimljivi čovek, novinar po duši, intelektualac po znanju
i elokvenciji, mađioničar po šarmu, Zaječarac po karakteru – Petar Janković.
Autor: Miroslav Ćosić
