Ovde
treba početi od početka, što je i inače dobro. Razni likovi koji su do sada
tvrdili da „znaju ko je ubio Dadu“ nisu najverovatnije znali ništa.
Bilo ih je devedesetih više; imamo i tog nekog „zemljaka“ Ratka
Mladića koji oktobra 1994. (sedam meseci kasnije) tvrdi Mladiću da su Goran
Majmun Vuković i neki Dušan Malović u to upetljani itd. Sada Dragan Paravinja
priča kako je, eto, priznao otmicu i ubistvo Antonije Bilić (17) iz Drniša samo
zato da ga ne izruče Srbiji (gde je osuđen za silovanje), jer da bi ga onda
Udba ubila pošto zna ko je ubio Dadu. Sada zbog toga srpska i hrvatska policija
imaju zajedničku radnu grupu, jer se sve mora proveriti, pa i priče Paravinje,
poznatog manipulatora i intriganta. Pričalo se da je Dada išla na živce
raznima: Arkanu („Ti si sledeća!“), Božidaru Stevanoviću zvanom Mika
Šprajc iz RV i PVO (navodno ju je organ bezbednosti RVPVO saslušavao oko
nečega), RDB i kome sve ne. Verovatno jeste: krenula je kao veoma patriotski
nastrojena, ali se – kako izgleda – ubrzo razočarala u razne rodoljubne
profesionalce i počela da piše ne baš naklonjene članke, da pita ovo i ono i uopšte
da se bavi nepotrebnim temama.
Možda
je Dadu neko doživeo kao „izdajnika“ iz sopstvenih redova? Takvi se
lakše ubijaju od drugih; setimo se sudbine Slavka Ćuruvije koga su u Familiji
smatrali za „idejno bliskog“ – do jednog trenutka…
Motivi
tih raznih likova čine se nedovoljni za takav zločin: Mika Šprajc bio je
neozbiljni i preambiciozni karijerist (gurao se da postane načelnik
Generalštaba posle Adžića); Arkan je bio suviše pametan da bi ubio jednu
popularnu mladu novinarku „Duge“ (nije mu to neki Iso Lero
Džamba…); on je inače jako pazio da se ne zamera novinarskoj profesiji; u to
vreme nije bilo ničega što bi nekog Jovicu Stanišića uznemirilo, a da to može
da dozna neka Dada Vujasinović. Porodica kaže da se žalila na povremena
maltretiranja, formalna i neformalna saslušavanja, tužbe za klevetu (Bora
Jović) i da je sve to teško doživljavala. Bila je tu još i intimna trauma zbog
krize u odnosu sa tadašnjim partnerom.
Treba,
dakle, krenuti od početka, onako kako su stvari izložene u spisu.
POSLEDNJI
DAN: Radislava Dada Vujasinović poslednji je put bila viđena živa u svom stanu
na Novom Beogradu 7. aprila 1994. kasno uveče. Njen drugar je toga dana oko
podneva razgovarao s njom telefonom; trebalo je da joj donese neko gorivo (to
je 1994, ne zaboravimo); kaže da je zvučala neraspoloženo. Oko osam uveče došao
je po dogovoru pred njenu kuću i pozvonio, ali ga je ona pozvala gore u stan.
Bila je uplakana i „vidno uznemirena“, kaže, pa je probao da je
oraspoloži: predlagao je da izađu negde, da prošetaju itd; bio je vidljivo
zabrinut za nju. Odbila je i nastavili su da piju viski: iz flaše od 0,7 dcl
falila je već trećina, kaže. Dada je popila još „5 do 6 čašica“ i na
kraju ga posle ponoći praktično izbacila napolje. U međuvremenu je telefon
zvonio, ali je Dada molila njega da se javlja. Pre nego što će otići, Dada ga
je molila da joj da pištolj, jer da se plaši. Čovek je odbio: sve i da je imao
svoj registrovani pištolj na sebi, ne bi joj ga bio dao, normalno sasvim. Iste
noći, pola sata kasnije zvao je Dadu, ali se javljala samo telefonska
sekretarica; i tako sutradan ceo dan.
Zabrinut
s razlogom – Dada je par meseci ranije bila popila izvesnu količinu sredstava
za umirenje, pa je imala posledice – čovek zove redakciju „Duge“. Ni
tamo se nije javljala; zatim zove druge poznanike i prijatelje: niko nije mogao
da stupi s Dadom u dodir. Nastaje uznemirenje: prijatelji i kolege zovu Dadine
roditelje koji žive u Berlinu; majka im kaže da ne pokušavaju da provale vrata,
jer su veoma solidna i jaka; onda pokušavaju da nađu Dadinog tadašnjeg dečka,
Bratislava Bracu Grubačića, jer da on ima ključ od stana. Našli su ga tek oko
23 sata, 8. aprila, kod „žene s kojom je bio u razvodu“, kako se
navodi u policijskom informativnom razgovoru, jer se bavio celoga dana po gradu
svojim poslima. Ima tu i jedna delikatna i intimna pozadina cele priče, ali
nije od značaja u konkretnom slučaju. Bilo kako bilo, Braca Grubačić odlazi na
Novi Beograd, do Dadinog stana gde ga čekaju još dva prijatelja i tast jednog
od njih koji živi u neposrednom susedstvu; već je 9. april, iza ponoći.
Otvaraju vrata i nalaze Radislavu Dadu Vujasinović mrtvu ispred veoma
okrvavljene fotelje i sa lovačkom puškom pored sebe, ispod savijene leve noge.
Vrata su, kaže se u spisu, bila zaključana samo automatskom bravom (nemaju
kvaku spolja), ali ne i kompletnom bravom sa šipovima, što je Dada inače
savesno činila.
SPIS
OD 15 REDOVA: Ne raspolažemo prvim kriminalističko-tehničkim nalazom iz te noći
(ako postoji…); imali smo uvid u jedan veoma kratak izveštaj (15 redova
pisaćom mašinom), gde se suvo konstatuje da šta je sve nađeno na licu mesta.
Jedna lovačka puška sa jednim orozom (levim) zapetim; s drugim (desnim)
opaljenim; jedna puna patrona kal. 16 u levoj cevi, jedna ispaljena u desnoj;
obe proizvodnje „Krušik“ Valjevo, sa sačmom br. 2 (prečnik sačme: oko
5 mm). Sve fotografisano i tačka. Nema podatka o procenjenom trenutku smrti,
što se inače procenjuje na licu mesta (merenje temperature nađenog leša; nalaz
ukočenosti; itd.); to je važno, jer Dada Vujasinović nije bila viđena živa više
od 24 sata. Kako je prvi uviđaj na licu mesta prošao – ne znamo; znamo da o
tome, osim ovih 15 redova, nema traga u spisu. Pritom na uviđaju nije bio
prisutan dežurni istražni sudija, niti dežurni tužilac, što bi morali u ovakvom
slučaju (niti su se sutradan pojavili na licu mesta). U jednom kasnijem
dopunskom uviđaju pronađeno je nekoliko zrna sačme prečnika 5 mm u fotelji i u
zidu iza fotelje; nekoliko identičnih zrna je nađeno pri obdukciji.
Autor: Miloš Vasić
Ceo tekst možete pročitati u štampanom izdanju
