Tamara Filipović Stevanović je generalna sekretarka Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Povodom kongresa Međunarodne federacije novinara (IFJ), održanog povodom 100 godina postojanja, govori o zabrinjavajućem porastu nasilja nad novinarima i ukazuje na odgovornost i saučesništvo srpskih vlasti.
Tokom predstavljanja vašeg izveštaja na kongresu govorili ste o fizičkom nasilju nad novinarima u Srbiji, koje su dokumentovale brojne međunarodne organizacije. Da li je danas opasno biti novinar u Srbiji?
Da. I rizici su višestruki. Situacija je posebno kritična od tragedije 1. novembra 2024. godine [urušavanje nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu, kada je poginulo 16 ljudi, prim. aut.]. Nakon tog događaja studenti su počeli da organizuju svakodnevne proteste. Fizički napadi su se potom umnožili, uključujući i napade na novinare koji su bili u prvim redovima izveštavajući o tim događajima. Policija, koja bi trebalo da štiti novinare, ostala je veoma pasivna. U nekim slučajevima bila je i sama umešana u napade. Između marta 2025. i kraja godine zabeležili smo 77 ovakvih slučajeva nasilja nad novinarima tokom tih demonstracija.
Nekažnjivost je drugi veliki problem. Javno tužilaštvo vodi posebnu bazu podataka o napadima i pretnjama usmerenim ka novinarima, u kojoj je ukupno registrovano 140 slučajeva. Ipak, tokom 2025. godine donete su samo tri osuđujuće presude. Mnogi slučajevi su i dalje u predistražnoj fazi, što šalje veoma zabrinjavajuću poruku: da je napadati ili pretiti novinarima u Srbiji tolerisano.
Da li vlast snosi deo odgovornosti?
Da, apsolutno. Vlast i javni funkcioneri godinama vode kampanje protiv profesionalnih novinara, označavajući ih kao neprijatelje države, izdajnike, pa čak i teroriste. To podstiče napade na njih.
Drugi značajan rizik odnosi se na digitalni nadzor. Amnesty International je nedavno otkrio da su dvoje srpskih novinara bili mete špijunskog softvera tokom 2024. i 2025. godine. U jednom slučaju, na telefon lokalnog novinara instaliran je nepoznati špijunski program. U drugom slučaju pokušaj infiltracije nije uspeo. Ovakva vrsta nadzora predstavlja ozbiljnu pretnju, posebno jer nije usledila nikakva zvanična reakcija, uprkos tome što je krivična prijava podneta čim je napad otkriven.
U prvom slučaju posebno zabrinjava to što se hakovanje telefona dogodilo dok se novinar nalazio u policijskoj stanici dajući izjavu nakon rutinske kontrole. Nikada ranije nismo doživeli nešto slično; to ukazuje na zabrinjavajuću eskalaciju.
Da li ove vrste zastrašivanja utiču i na svakodnevni život novinara?
Pretnje smrću i zastrašivanje su uobičajeni. Često se javljaju na društvenim mrežama, ali i putem imejla ili na ulici. Novinarke su posebno na meti, a ti napadi često imaju i seksističku dimenziju.
Tokom poslednjih lokalnih izbora u martu 2026. godine čak je zabeležen i pokušaj ubistva usmeren protiv mladih novinara. Njihova oprema je uništena, a jedan od njih je bio mučen od strane nepoznatih osoba koje su mu gurale glavu u reku u blizini biračkog mesta. Međutim, u narednom periodu planirani su novi izbori, predsednički i parlamentarni, što izaziva ozbiljnu zabrinutost u pogledu daljeg razvoja situacije.
Pomenuli ste značaj podrške IFJ-a, ali i rada međunarodnih nevladinih organizacija. Šta sada očekujete od evropskih vlasti?
Pre svega očekujemo pažljivo praćenje situacije. Već sada vidimo pomak u retorici evropskih zvaničnika u odnosu na prošlu godinu. Nedavno je evropska komesarka za proširenje Marta Kos naglasila da sloboda medija predstavlja veliku prepreku na putu Srbije ka pristupanju Evropskoj uniji. To bi moglo da promeni odnos snaga.
Ali problem nije ograničen samo na bezbednost novinara: čitav medijski pejzaž je u krizi. Na primer, regulatorno telo za elektronske medije u Srbiji ne funkcioniše već godinu i po dana, što omogućava širenje govora mržnje na brojnim televizijskim kanalima bliskim vlasti. To je ključno pitanje koje se ne tiče samo Srbije, već i Evrope u celini.
Razgovor vodio Victor Sardjevéladzé
