Sredinom
juna Međunarodna federacija novinara održala je godišnju skupštinu u Beogradu,
i taj izbor nije bio slučajan. Stanje u novinarstvu u Srbiji postalo je
alarmantno zbog političkih i finansijskih pritisaka, ugrožene bezbednosti
novinara i korupcionaških uticaja u društvu koje toj profesiji uništavaju
dostojanstvo i opstanak, pa su i teme o kojima se govorilo bile u skladu sa
aktuelnom situacijom. Skupštini se obratio i predsednik republike Boris Tadić.
On je poručio da novinari treba da brane etičke vrednosti profesije, da govore
i pišu istinu i ponašaju se odgovorno kako bi se izbegla nepotrebna šteta.
Takođe se založio za novinarstvo bez političkih i finansijskih pritisaka u
Srbiji i Evropi. Ostavimo li Evropu po strani, postavlja se pitanje koliko ove
reči imaju realno uporište i da li se nešto pozitivno dešava u društvu da bi se
poboljšao položaj novinarstva i novinara u Srbiji.
Novinarstvo
– opasna profesija
Novinarstvo
je u Srbiji najtragičnija profesija i ta otužna priča duga je koliko i istorija
moderne Srbije. Doduše, sada je retorika drugačija, ali je model uglavnom isti.
Deset godina je prošlo od demokratskih promena, ali očekivanja o slobodi i
nezavisnosti medija se nisu ostvarila. I danas novinara može da bije i šutira
raspojasani političar ili drogirani „patriota“ i nacista. Kritička reč je
nepoželjna i zbog nje su mnogi novinari završavali na sudu plaćajući velike
novčane odštete zbog nanošenja „duševnog bola“ kojekakvim đilkošima u politici
i miljenicima vlasti koji se recikliraju iz režima u režim. Nad srpskim
novinarstvom lebde senke ubijenih novinara Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović i
Milana Pantića čije ubice još nisu pronađene, ali obećanja o otkrivanju istine
uvek nekako uskrsnu uoči predizbornih kampanja, što se u novinarskim krugovima
doživljava kao ponižavanje i instrumentalizacija žrtava.Sredinom
juna Međunarodna federacija novinara održala je godišnju skupštinu u Beogradu,
i taj izbor nije bio slučajan. Stanje u novinarstvu u Srbiji postalo je
alarmantno zbog političkih i finansijskih pritisaka, ugrožene bezbednosti
novinara i korupcionaških uticaja u društvu koje toj profesiji uništavaju
dostojanstvo i opstanak, pa su i teme o kojima se govorilo bile u skladu sa
aktuelnom situacijom. Skupštini se obratio i predsednik republike Boris Tadić.
On je poručio da novinari treba da brane etičke vrednosti profesije, da govore
i pišu istinu i ponašaju se odgovorno kako bi se izbegla nepotrebna šteta.
Takođe se založio za novinarstvo bez političkih i finansijskih pritisaka u
Srbiji i Evropi. Ostavimo li Evropu po strani, postavlja se pitanje koliko ove
reči imaju realno uporište i da li se nešto pozitivno dešava u društvu da bi se
poboljšao položaj novinarstva i novinara u Srbiji.
Vlasti
u Srbiji medije ne vide kao javno dobro nego kao privatnu ili stranačku stvar.
Dovoljan je jedan telefonski poziv iz kabineta političara i da novinar ostane
bez posla. A kada se neki medij proglasi za „izdajnički“, može da se oprosti od
oglašivača, ali i od opstanka na tržištu. Žalostan položaj medija i novinara
trebalo bi da donekle poboljša najavljena medijska strategija koju će
predložiti vlada, dok je u pravnoj oblasti predložena dekriminalizacija uvrede
i klevete. Prvobitni optimizam je, međutim, ubrzo splasnuo. Kada je o medijskoj
strategiji reč, novinarska udruženja koja su učestvovala u njenom formulisanju,
više ne znaju šta tamo piše, jer je sve obavijeno velom tajnosti i nedostupno
novinarima. Jedan od ključnih zahteva bio je da se država povuče iz vlasništva
nad medijima. To je revolucionaran preokret za koji ova vlast nema volje. Jer,
teško je verovati da je voljna da se povuče iz medija, kad ne želi da napusti
ni javna preduzeća ni upravne odbore. Ni sa dekriminalizacijom uvrede i klevete
stvari ne stoje bolje po novinare. Novinari neće krivično odgovarati, nego će
se protiv njih voditi parnični postupak. A upravo su u tom postupku sudije
novinarima drale kožu visokim novčanim kaznama, i ako se u tom pogledu nešto ne
promeni, nije isključeno da će se nastaviti, a možda i razmahnuti i onako
unosan biznis tužakanja novinara.
Tajkuni
haraju medijskim prostorom
Kada
su se dolaskom demokratije strani donatori povukli, njihovo mesto zauzeli su
domaći tajkuni i biznismeni. Oni haraju medijskim prostorom, a njihovi politički
i ekonomski interesi postaju najvažniji kriterijumi u novinarstvu. Koliko
daleko može da ide sprega politike, biznisa i korupcije veoma se dobro videlo u
slučaju lista Republika u čije je prostorije pre godinu dana upala policija
koju je interesovalo u kakvom su odnosu taj list i fabrika Jugoremedija u
Zrenjaninu. Nisu, naravno, bila u pitanju dva oglasa Jugoremedije u Republici,
već namera da se redakcija zastraši i odvrati od pisanja o Jugoremediji čiju je
borbu malih akcionara protiv „kontroverznog biznismena“ i za poštovanje ugovora
o privatizaciji i zakona podržavala sedam godina. Policija se, nakon detaljnog
proučavanja dokumentacije povukla iz Republike bez objašnjenja, što znači da
može da se vrati, tim pre što je u Jugoremediju ponovo ušla, a Republika ne
samo što piše o događajima u tom preduzeću, nego je i knjigu izdala o radničkoj
borbi za poštovanje zakona.
Naizgled
beznačajna epizoda sa policijom u Republici paradigmačna je iz nekoliko
razloga. Ona pokazuje da je u Srbiji opasno pisati o onima koji traže da se
zakoni poštuju, da država ne podržava kritičko mišljenje i da je spremna da
zarad nečijih interesa sistematski radi na uništavanju preduzeća ćiji su se
radnici sami borili i izborili za vlasnička prava i obnovu uništene
proizvodnje. Sprezi politike i biznisa dopušteno da razara ono što ljudi stvore
sopstvenim trudom, bilo da je reč o medijima ili industriji. Najavljena
medijska strategija i promene u zakonodavstvu pokazaće da li će zakoni važiti
za sve ili će se sadašnja situacija samo pepetuirati pod drugim imenom. Tada će
biti jasnije da li pledoaje predsednika Tadića na Skupštini Međunarodne
federacije novinara ima realnu podlogu ili je to bio samo učtiv gest koji nije
vredan ni sećanja.
Autor: Olivija Rusovac
