Nisam uspeo.
Video sam, međutim, da prilike u domovini izgledaju bolje odande nego odavde.
Domaći dnevnik počinjao je aktuelnim zbivanjima u svetu, o kojima sam dobio
bolje informacije na stranim kanalima. Potom muzičke emisije. Neretko izvađene
iz arhive. O ovdašnjim političkim i ekonomskim događajima tek ponešto, strogo
odmereno: prodržavnih mera, postupaka, zakona i skoro ništa kontra. Košarkaške
utakmice reprezentacije u Litvaniji gledao sam na „Al Džaziri“, dok je na našem
satelitskom programu emitovan, pored ostalog, koncert ozbiljne muzike. U vreme
kad je nacionalni fudbalski tim igrao značajan meč u Beogradu, RTS je
prikazivala snimak ranije odigrane utakmice mlade fudbalske reprezentacije.
Naši ovde predstavljeni su našima tamo kao da, gotovo, nemaju problema. Samo
igraju, pevaju, vesele se, neguju nacionalne običaje, brinu o
kulturno-istorijskom nasleđu, pažljivo čuvaju prirodne lepote i bogatstvo. Da
čovek prosto poželi odmah da dođe u taj mir, spokoj, red, ekonomsku stabilnost
i političku slogu. Sve je komponovano s dozom indirektnog optimizma tipa: „pa
nije još baš sve potaman, ali svakako će biti, samo je pitanje kad, jer mi se
trudimo, radimo, a za naše teškoće su, u velikoj meri, drugi krivi“. Srpska
surova stvarnost istopila se negde na putu od predajnika preko satelita do
prijemnika. Ova šećerlema je pažljivo pripremljena, uz brigu da ne uznemiri one
koji će s nostalgijom pogledati satelitski program nacionalne javne medijske
kuće. Zašto pokolebati nekog ko bi, možda, došao ovde privremeno ili s namerom
da ostane, da donese, uloži ili pošalje neku paricu? Jeste internet moćan, ali
i u delu dijaspore nedovoljno korišćen, pa mu državna TV slika iz otadžbine,
zasad, parira. Gledaoci su bez nekih informacija iz domovine, ili nepotpuno
obavešteni. Ostaju u neznanju, zabludi i delimično izmanipulisani. Verovatno,
po proceni nekog iz matice – za njihovo dobro. A idu i izbori.
Autor: Zlatko Čobović
