Glavni
recept za odnos ovdašnje vlasti prema medijima je, nažalost, preuzet od
francuskog vojskovođe i imperatora, a ne od američkog predsednika i velikog
borca za demokratiju.
Napoleon je, kažu, kada se vojnim
udarom dokopao vlasti, svojim pristalicama rekao: „Ako ne obuzdam štampu, neću
vladati ni tri meseca“. I, kao što je poznato, vladao je sve do Vaterloa, ne
računajući relativno kratki „odmor“ na Elbi.
Čuvena Džefersonova misao o
slobodi štampe glasi: „Da je na meni bilo da donesem odluku o tome da li nam
treba vlada bez štampe ili zemlja sa štampom bez vlade, ni za trenutak ne bih
oklevao već bih se odlučio za ovo drugo“.
Medijska strategija Srbije je sačinjena
tako da se kune u Džefersonove ideje, ali ipak ostavlja dovoljno prostora za
praktičnu primenu Napoleonove recepture za „obuzdavanje štampe“. U njoj je sve
kao u onom starom, dobrom vicu o Titu kada se našao na raskrsnici komunizma i
kapitalizma. Na tabli s putokazom je pisalo da skretanje ulevo vodi u
socijalizam, a udesno u kapitalizam. Tito je naredio šoferu: „Daj levi
žmigavac, a vozi desno“.
U ovom slučaju „žmigavac“ u vidu
deklarativno proklamovanih principa pokazuje da se medijska strategija Srbije
priklanja Džefersonovoj ideji o slobodi štampe. Međutim, u njoj je čitava sila
nedorečenosti i stavova koji mogu „kreativno“ da se tumače tako da se ona, u
praktičnoj primeni, lako može zloupotrebiti za ostvarenje Napoleonove prakse u
odnosu sa štampom.
Najveći nedostatak Strategije je,
svakako, veliki broj „trulih“ kompromisa koji su prilikom njenog pisanja i
usaglašavanja na ovaj ili onaj način iznuđeni u „sudaru“ različitih stranačkih
interesa, s jedne strane, i strukovnih organizacija s druge. Tako je, već u
samom startu, ozbiljno doveden u pitanje pokušaj uvođenja pravila i normi u
sada potpuno haotičnoj medijskoj sceni Srbije.
Uzgred budi rečeno, ovde ni
dan-danas niko nema pouzdane podatke čak ni o osnovnim statističkim podacima o
broju medija i broju zaposlenih u tim medijima. I šta da se onda kaže povodom
„kvaliteta“ medijske strategije?
Ne bi mi, nego Evropska unija nas
je na to naterala. To bi bio najkraći i najpošteniji odgovor ovdašnjih
političara na pitanje o motivima koji su ih nagnali da prihvate pisanje
Medijske strategije.
I ne bi bilo problema da zakerala
iz Evropske unije nisu tražila da u kreiranju medijske strategije učestvuje i
nevladin sektor iz medijske struke. I onda su stvari krenule neželjenim tokom.
Oni gnjavatori iz medijskog sektora – koje je Milošević, svojevremeno, lepo
obeležio kao strane plaćenike – uporno su tražili da se iz konačnog teksta
Medijske strategije izbrišu sve neprecizne formulacije, koje ostavljaju prostor
za različita tumačenja i različite zakonodavne postupke, pre svega u delovima o
vlasništvu nad medijima i povlačenju države iz vlasništva nad medijima.
Posle dugog i napornog cenkanja,
od ukupno sedam amandmana na kojima su insistirali oni iz medijskog sektora, u
celini je odbijen jedino onaj o regionalnim javnim servisima. Ostali su
prihvaćeni sa izvesnim izmenama i dopunama.
Pobeda demokratije i struke u
oblasti javnog informisanja? Ni slučajno. U ovoj rundi su, u stvari, pobedile
pristalice Napoleonovog modela informisanja. „Žmigavac“ je pri tom, pod
pritiskom Evropske unije, dat u pravcu slobode medija, ali skretanje je i dalje
u pravcu podrške ovdašnjim vlastodršcima – političkim i ekonomskim.
Stvari još mnogo gore stoje sa
skrivenim, neformalnim pritiscima na medije. U pitanju su sofisticirani, ekonomski
mehanizmi upliva u kreiranje uređivačke politike medija. Uprošćeno rečeno, u
našem slučaju stvari u tom pogledu stoje ovako: vladajuća politička stranka,
ili vladajuća koalicija, kontroliše većinu javnih preduzeća i veliki broj
privatnih firmi, tako da može da im naloži u kojim medijima da objavljuju
reklame, a u kojim da to nipošto ne čine. A pošto mediji, i ovde i u svetu,
danas žive prevashodno od prodaje reklamnog prostora – nije teško da se saberu
dva i dva.
Čestiti urednik nezavisnog medija
u Srbiji danas je često raspet teškom moralnom i profesionalnom dilemom šta da
radi kada ga pritisnu s jedne strane ideali profesionalnih normi, a sa druge
surovi, beskrupulozni zahtevi onih od kojih zavisi opstanak njegovog medija. I
on često poklekne, pritisnut surovim, egzistencijalnim pitanjem: „Otkud meni
moralno pravo da ugasim list i moje novinare ostavim bez posla, a njihove
porodice bez hleba“?
Prema tome, drage kolege, budite
oprezni kada vam ponude Medijsku strategiju. Setite se one stare, latinske
sentence: Timeo Danaos et dona ferentes ( Bojim se Danajaca i kad poklone daju
). To su čuvene reči prvosveštenika Troje Loakona, koje njegovi sugrađani nisu
hteli da čuju kada su unosili drvenog konja u svoj grad. I tako je, po Homeru,
Trojanski konj zapečatio njihovu sudbinu.
Pazite se! Žmigavac levo,
skretanje desno u ovom slučaju može da odigra ulogu Trojanskog konja na
medijskoj sceni Srbije.
Jan Briza
Autor je novinar iz Novog Sada
