„Ova knjiga, bez obzira na to što daje veoma razrađene i obazrivo formulisane zaključke potkrepljene dokazima, ima značajne implikacije opšte prirode. Jedna od njih je i to da je politička borba za kontrolu medija ratni predznak i svojevrsna priprema za rat“.
Martin Vulakot, The Guardian, Velika Britanija
Ovako je Martin Vulakot, novinar britanskog The Guardiana, opisao knjigu „Proizvodnja rata – Mediji u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini“ Marka Tompsona.
Zanimljivo je da je ovo prva knjiga koja se bavila ulogom medija u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, odnosno, kako su izveštavali o ratnim sukobima tokom devedesetih, ali i kako su korišćeni kao političko oruđe za raspirivanje nacionalne mržnje i propagande.
Ivo Banac, hrvatski istoričar na američkom Univerzitetu Jejl, istakao je da ova knjiga „jezik mržnje stavila u medijski okvir u kojima su se našli ratovi“.
„Enciklopedija svega onoga što je relevantno za upoznavanje zloupotrebe medija u zemljama bivše Jugoslavije i šta je doprinelo upravo okolnostima koje su bile najkarakterističnije za ratove nakon 1991. godine“, naveo je Banac.
ANTRFILE: Ko je Mark Tompson i kako je moguće da je stranac morao da uradi ovu studiju i kako je moguće da je ova knjiga i danas aktuelna. Da li nam ova knjiga pokazuje da mediji i političari govore istim narativom, baš kako je Tompson opisuje u svojoj knjizi?
Mark Tompson je poznati britanski istoričar, svetski priznat kao stručnjak za modernu istoriju Balkana i prostor bivše Jugoslavije. Doktorirao je književnost na Univerzitetu Kembridž, a tokom devedesetih godina prošlog veka pratio je ratna dešavanja na ovim prostorima. Autor je knjige „Kuća od papira“, koja analizira hronologiju i političke uzroke raspada Jugoslavije, dok je „Bela ratna linija“ istorijska studija posvećena italijanskom frontu tokom Prvog svetskog rata, koja je dobila izuzetne kritike zbog svog detaljnog prikaza ljudskih sudbina i vojnih strategija.
Tompson je i autor „Izvod iz knjige rođenih: Priča o Danilu Kišu“ koja predstavlja jedinstvenu biografiju velikog pisca Danila Kiša, strukturiranu prema motivima iz Kišovog sopstvenog kratkog autobiografskog teksta.
Proizvodnja rata
Mark Tompson je još devedesetih pokazao kako su mediji i političari u bivšoj Jugoslaviji govorili istim jezikom propagande. To što njegova knjiga i danas deluje aktuelno otvara pitanje koliko su se obrasci nacionalističkog huškanja zaista promenili.
Tompson u knjizi zaključuje da su političke borbe za kontrolu nad medijima bile prvi siguran znak i direktna priprema za oružani sukob. On je primetio da je „rat prvo počeo u medijskom prostoru“. Tompson zapaža i da su novinari postali učesnici, a ne svedoci epohe.
On je zaključio da su režimi, pre svega, u Beogradu i Zagrebu, sistematski uništili zajednički jugoslovenski informativni prostor. Državne televizije (poput RTS-a i HRT-a) pretvorene su u centralizovane instrumente režimske propagande pod strogom kontrolom političkih elita. Ukazuje na to i da su mediji sistematski širili dezinformacije i govor mržnje kako bi „pripremili građane na nasilje“.
„Kreiran je psihološki ambijent u kojem je rat predstavljen kao neizbežan i odbrambeni“.
Srbija šampion propagande
Srpski medijski sistem Tompson ocenjuje kao najinstrumentalizovaniji od sve tri strane. Suštinska poluga bila je RTS, koja je bila pod direktnom kontrolom Miloševića i vladajućeg SPS-a, uz, kako navodi, tri dnevna lista koja su vlasti kontrolisale posredno, kroz vlasnička i direktorska imenovanja: Politika, Politika ekspres i Večernje novosti. Sve ostale novine i elektronski mediji bili su ili marginalni ili aktivno gušeni zakonima, finansijskim pritiscima i fizičkim pretnjama.
Tompson je opisao da je Tanjug, državna novinska agencija, funkcionisao kao centralni distributer „zvanične verzije“ svake vesti, uključujući i lažne izveštaje koje su potom prenosili i manji mediji, stvarajući privid saglasnosti.
Kada bi neka vest bila suviše glasna da bi bila prećutana, RTS je imao tri standardna odgovora: poricanje krivice srpske strane, prebacivanje odgovornosti na „muslimane“ ili „ustaše“, ili zamagljivanje paralelnim pričama.
Poseban problem Tompson je video u malom uticaju nezavisnih medija. On je u knjizi upotrebio izraz medijska sahara, koja se odnosio na nezavisne medije — Borba (Naša Borba), Vreme, B92, Studio B, koji su bili sistematski marginalizovani. Borba je ukinuta sudskom odlukom i nasilnom smenom uredništva 1994; Vreme je preživelo zahvaljujući zapadnim donacijama i relativno malom tiražu koji vlasti nije činio prioritetnom metom. Tompson zaključuje da su ovi mediji za većinu Srba bili „strana fauna“, egzotični pokazatelji da postoji nešto van zvanične slike, ali bez stvarnog uticaja na formiranje masovnog mnjenja.
Prema nekim procenama, oko 90 odsto svih novina tada se prodavalo u Beogradu. Zbog toga Tompson je naveo da „Beograd u Srbiji ima mesto kakvo ima Spikers korner u Londonu. „Svako moze da kaze šta hoće, i to ne menja ništa“.
Tompson smatra da osnovne stavove ljudi prema ratu u Hrvatskoj i Bosni ne stvaraju državni mediji ali da su se oni poigravali tim stavovima koji proističu iz drugih izvora (nacionalna istorija, porodični kontekst, obrazovanje, usmena kultura). Prema njegovim rečima mediji nisu usadili svojoj publici antimuslimanske predrasude ili upotrebljiv strah od hrvatskog nacionalizma. Predrasuda i strah bili su široko rasprostranjeni, bar latentno. Postojala je predispozicija da se veruje “vestima” koje su izvodile na površinu i eksploatisale predrasudu.
Iskoristivši medije za zadobijanje javnog odobravanja za svoju ekstremnu politiku, Tompson smatra da su srpske vođe otkrile da iste medije mogu iskoristiti da bi preokrenuli mišljenje ljudi.
On je zabeležio da veliki broj građana Srbije gleda i sluša informacije RTS-a, koje na njih snažno utiču, a da pritom nemaju iluzija o kvalitetu informacije koja utiče na njih. Razlog može biti, kako je naveo, samo u tome što je RTS glas političke moći. U društvu nenaviknutom na bilo kakvu nezavisnost medija, mnogi možda i ne žele nezavisnu informaciju (pogotovu kad se ima u vidu da je nezavisnost u ovom kontekstu tako tesno povezana sa “izdajom”).
Najdublji strukturni zaključak koji Tompson izvodi za Srbiju jeste da su mediji bili deo nevidljivog sistema komandovanja i kontrole koji je Miloševiću omogućio da vodi rat s „čistim rukama“, da se distancira od konkretnih zločina prepuštajući ih paravojnim formacijama, dok je istovremeno zadržavao punu podršku javnosti za „odbranu srpskog naroda“. Bez masovnih medija koji su reprodukovali tu sliku, taj politički manevar ne bi bio izvodljiv.
Hrvatska i delimična sloboda medija
Suština Tompsonovog zaključka za Hrvatsku je da iako su hrvatski mediji delovali u okolnostima stvarne ratne ugroženosti, često su služili kao sredstvo nacionalne homogenizacije i stvaranja jednostrane slike sukoba.
Kada govori o situaciji u Hrvatskoj Tompson navodi da je situacija bila nešto složenija, ali njegova ocena ostaje duboko kritična. On ističe da je Hrvatska bila izložena vojnoj agresiji i da su mnogi strahovi hrvatske javnosti bili zasnovani na realnim događajima. Ipak, smatra da su hrvatski mediji tokom rata takođe napustili profesionalne standarde i postali deo nacionalne mobilizacije.
Tompson ukazuje da je HTV bio pod direktnom kontrolom HDZ-a i predsednika Tuđmana. Interni dokumenti koje Tompson citira pokazuju da je uredništvo dobijalo eksplicitne instrukcije šta da ne izveštava. U takvom okruženju kritičko novinarstvo često je doživljavano kao podrivanje nacionalnih interesa, da su predsednik Tuđman i njegova partija zgrabili mogućnost koju im je pružila agresija da diskredituju svoje kritičare kao “nepatriote”.
Tompson navodi da su hrvatski mediji uglavnom naglašavali „hrvatsko stradanje i razaranje“ a istovremeno su retko istraživali ili otvarali pitanja zločina koje su počinile hrvatske snage nad Srbima ili drugim grupama.
Autor smatra da hrvatski mediji nisu bili toliko strogo kontrolisani kao mediji u Srbiji i da je postojalo više prostora za kritičke glasove. Ipak, dominantni narativ bio je nacionalistički i usmeren na jačanje podrške državnoj politici.
Za razliku od srpskog modela, Hrvatska, prema Tompsonu, nije imala potpuni medijski monopol jer su regionalni listovi imali uređivačku autonomiju koja je povremeno odskakala od Zagreba, a Feral Tribune je dosledno bio kritičan i preživeo uprkos nametnutom 50 % porezu na „pornografiju i periodični antisrpski tisak“.
U knjizi se navodi izjava uglednog novinara i publiciste Danka Plevnika da su se “novinari podelili na novinare-disidente kojima je demokratija bila važnija od hrvatske države, i novinare konvertite kojima je država, bila važnija od demokratije”.
Narativni okvir koji su gradili dominantni hrvatski mediji bio je da Hrvatska vodi odbrambeni rat za teritorijalni integritet i međunarodno priznanje, a Jugoslavija i Srbija su agresor koji želi da uništi novu državu. Termini „agresori“, „četničke horde“, „uništenje“ bili su standardni u svakodnevnom izveštavanju, što je istraživanje zagrebačkih studenata iz 1993. potvrdilo: distanca prema Srbima i Muslimanima porasla je dramatično u periodu od maja 1992. do juna 1993, i to u direktnoj korelaciji s intenzitetom TV i radio izveštavanja.
Posebno ranjivo mesto u hrvatskom izveštavanju bio je bošnjačko-hrvatski sukob. Kada su se od januara 1993. HVO i ABiH otvoreno sukobili u centralnoj Bosni, dominantni hrvatski mediji gotovo potpuno su prećutali hrvatsku stranu u zločinima, masaker u Ahmićima, etnička čišćenja u Herceg-Bosni, razaranje Mostara. Specijalni izveštači UNHCR-a i UNPROFOR-a koji su dokumentovali te zločine bili su ili ignorirani ili prikazivani kao antisrpska dezinformacija.
Tompson zaključuje da su hrvatski mediji u celini poslužili kao instrument legitimizacije akcija hrvatske političke elite, ali uz prisustvo kritičkih glasova koji su sprečili potpunu homogenizaciju kakva je u Srbiji bila dosegnuta. Paradoksalno, upravo ta delimična sloboda davala je HTV-u i dominantnoj štampi veći kredibilitet nego što su ga imali RTS i Tanjug — jer je prisustvo opozicionih glasova stvaralo privid medijskog pluralizma.
Bosna i Hercegovina i tri etničke zajednice – svako za sebe
Prema Tompsonu Bosna i Hercegovina je je bila medijski najfragmentovanija od svih država u sukobu.
On navodi da je pre rata Bosna imala funkcionalni, integrisani informativni sistem koji je pokrivao sve tri etničke zajednice — RTV BiH, Oslobođenje i nekoliko regionalnih listova bili su zajednički mediji u suštinskom smislu. Rat je taj sistem totalno uništio. Umesto njega, nastala su tri potpuno odvojena i međusobno antagonistička medijska sistema, svaki zatvoren u svoju etničku publiku i svoju verziju događaja, bez ikakvog slobodnog protoka informacija između njih.
Srpski mediji u BiH , SRT, novinska agencija SRNA, i lokalne radio-stanice pod kontrolom SDS-a, bili su direktna ekstenzija beogradskog sistema, a ne njegova kopija. Kanal S i SRT reprodukovali su Tanjugove biltene gotovo doslovno, nadopunjujući ih lokalnom propagandom Karadžića i Krajišnika. Paradigmatičan primer koji Tompson navodi je da u avgustu 1993. SRT nije izveštavao o etničkom čišćenju Muslimana iz zapadne Bosne; u isto vreme nije pominjao masovnu grobnicu u Ovčari kraj Vukovara; niti konvoj humanitarne pomoći UN koji su srpske snage blokirale. Iste te vesti bili su naslovi vodećih svetskih medija.
Bosanski srpski mediji su, kako Tompson navodi, vodili i aktivnu dezinformacijsku kampanju o Sarajevu, gde su snajperiste i granatiranje prikazivali kao muslimansku provokaciju ili lažiranje, a opsadu kao „zaštitu srpskog predgrađa od islamske agresije“. Kada je granata na pijaci Markale ubila 69 civila 1994, SRT je istog dana emitovao „demanti“ tvrdeći da je muslimanska strana sama ispalila granatu na vlastite civile.
Bošnjački mediji — Tompson ocenjuje da su RTV BiH i Oslobođenje barem deklarativno branili pluralizam i multietničku Bosnu, ali s važnim ograničenjima. prema njegovim navodima Oslobođenje je preživelo opsadu kao simbol otpora i profesionalnog novinarstva, ali s redakcijom rasutom po sarajevskim podrumima i s minimalnim resursima. Terminološki kompromisi bili su neizbežni — s vremenom je i bosanska vlada pritiskala medije da Srbe nazivaju „četnicima“, a Hrvate „ustašama“, što je vodilo istoj logici etničke dehumanizacije kao i kod protivnika. Tompson beleži i da je RTV BiH emitovao neke propagandne materijale koji se nisu mogli braniti novinarskim standardima.
Hrvatski mediji u Herceg-Bosni — Hrvatski list, RTVBiH (pod HVO kontrolom u delovima Hercegovine), lokalne radio-stanice, bili su eksplicitno u funkciji HDZ projekta stvaranja „Herceg-Bosne“. Koordinirani s Tuđmanovim Zagrebom, aktivno su bili neprijateljski prema bosanskoj vladi kad god je to odgovaralo vojnim i teritorijalnim ciljevima. Pred prekid vatre između HVO i ABiH u martu 1994, atmosfera na zajedničkim novinarskim konferencijama bila je, prema izveštajima, „dosta srdačna“, što Tompson ironično komentariše kao dokaz koliko su mediji bili povodac politike, a ne obratno.
Propaganda koja je homogenizovala strah i uništila poverenje u medije
Tompson odbacuje tezu da su mediji „stvorili“ rat — ali insistira da bez njih rat ne bi bio moguć u obliku u kakvom se odvio. Vlasti svih triju strana koristile su medije da kanališu predratni strah, da „homogenizuju“ etničke zajednice, da legitimitišu nasilje kao odbranu i da onemoguće javnosti da sazna šta se zaista dešava. Razlika između ovih slučajeva nije bila u nameri nego u efikasnosti. Srpski sistem bio je najcelovitiji i najdublje ukorenjen; hrvatski je imao pukotine ali ih je sistemski zatvarao. Bosanski je bio toliko fragmentovan da je propaganda u njemu bila decentralizovana i manje koordinirana.
Najtragičniji zaključak koji Tompson izvodi nije samo da su mediji lagali nego da je ta manipulacija urodila trajnim cinizmom javnosti prema svim medijima i prema demokratskim institucijama uopšte, čime su paradoksalno ojačali položaj samih režima. Kad ljudi ne veruju nikomu, ostaju s onim glasom koji im je poznat i koji im potvrđuje strahove.
Radeći dopunjeno izdanje Tompson je uočio da se u zemljama ništa nije bitno promenilo krajem devedesetih. Prema njegovim rečima posle Dejtona situacija se nije suštinski promenila. Tri medijska sistema ostala su zatvorena, svaki reproducujući propagandni narativ svog entiteta. Međunarodna zajednica je pokušavala kroz IFOR/SFOR i OEBS da primoranjem i podsticanjem gradi nezavisne medije, ali Tompson zaključuje da su ti napori bili nedovoljni, kasni i često kontraproduktivni jer su lokalne vlasti koristile svaki privid „pluralizma“ kao alibi bez stvarne promene sadržaja.
Krečenje
Celokupna društvena situacija u ovim zemljama baca novo svetlo na ovu knjigu i njeno ponovno čitanje. Lakše je razumeti zašto je situacija ovakva i koji se mehanizmi služe, tačnije na koje su nastavljeni da bi funksionisali.
Novinari koji su svih ovih godina borili da pokažu da zločini nemaju stranu osećaju se „da su džebe krečili“ jer su oni ponovo „izdajnici” u svojim sredinama.
Sarajevski novinar Boro Kontić, ukazao je jednom prilikom na važnost saveta koji mu je dao upravo Mark Tompson, kada je radio dokumentarac o ulozi medija u ratu.
„Možda sve to izgleda bez efekta. No svaki napor da se dokumentuje zlo ima svoj dugoročni značaj. Nikada nemoj odustati ako imaš šta reći“
