Pošto
smo hrabro preveli „to have a good time“ u ovakvu bruku i sramotu, očekujem da
„ to work something out“ – tačnije odlazak na zezanje ili blejanje – pod hitno
bude prekomandovan u „raditi nešto napolju“; kad je budalaština, makar neka
bude „sas muziku“. Međutim, to nije jedini problem većine televizija na ovim prostorima;
ovom veselom društvancetu sve više se pridružuju i voditelji, opravdavajući
floskulu Dejvida Birna da većina njih zaista jesu „talking heads“. I ništa više
od toga…
Koliko
god se trudio da izbegnem pogubni uticaj TV-a na ono malo živaca što mi je
preostalo, izgleda da bežanja od „sudbine“ nema; samo frtalj sata pored
„prozora u svet“ – za „ručak“ u sedam sati uveče – bilo je dovoljno da čujem
kako spiker jedne od lokalnih TV stanica prenosi policijski kominike u kome se
kaže da je „požar likvidiran“. Aha… Elem, sve dok nije ukinut legendarni SDK
– o čijem ponovnom uvođenju i te kako treba razmišljati, posebno pored ovako
drčnih banaka – zemlja Srbija je bila jedna od retkih u kojoj su terminološki
problematičnu titulu „likvidatora“ nosili i članovi fan kluba „Heckler und
Koch“ i koliko-toliko miroljubive – osim kad kasni plata ili ciklus – gospođe
iza staklenih šalterskih grudobrana. Posebno su mi bile simpatične onda – u
vreme političkog pluralizma „de iure“ i čobanske diktature „de facto“ – kada
složno zacvrkuću kako moram da sačekam dok ne „likvidiraju partiju“… A meni
osmeh od uva do uva… Iako sam siguran da garantovano nismo mislili na isto…
Međutim,
štovani auditorijume, tapija na glupost ne pripada samo poslenicima u lokalnim
medijima. Pre nekog vremena je sportski komentator javnog servisa – u skladu sa
našim ničim osporenim „pravom da znamo sve“ – mrtav-ladan izjavio kako mu
izgleda da se „fudbaleri oba tima samozadovoljavaju postojećim rezultatom“;
okej, neka bude tako, mada nešto ne verujem da bi stadion skandirao dok dvajes
i dvojica vrsnih poznavalaca duplog pasa, kursnih razlika i tablice množenja
grupno i zdušno „šamaraju majmuna“, tu negde oko semafora. Mislim, u redu je
slogan državne televizije, ali ne moramo ni mi da znamo baš sve…
Naravno
da „lapsus linguae“ nije proizvod našeg doba; još se pamti istorijsko pitanje
legendarnog Baneta Vukašinovića koji ljudinu od doktora muškog roda hrabro pita
„doktore, kako je to biti majka?“; za „lapsus calami“ vrhunac još uvek ostaje
štampana vest da se „kraljica isprcala“ u jednoj jadranskoj luci; pod uslovom
da to nije bio plod duhovitog mangupluka, naravno. Za greške tipa „lapsus
mentis“ treba mnogo više prostora od ove kolumne… I, dokle smo stigli? Pa do
paradoksalne situacije da su klasični lapsusi – u društvu neopevanih gluposti
koje samo „skaču“ na nas sa svih medija – postali prava aristokratija među
greškama.
U
stvari, dame i gospodo, pokušavam da kažem kako nisu baš svi „biseri“
konsekvenca nepodnošljive brzine življenja; tačnije, jesu posledica, ali je
pravi uzrok nedostatak „usporavanja“ – tako dobro opisanog u istoimenoj
Kunderinoj knjizi – koje podrazumeva i vreme za čitanje; ako uopšte još uvek
postoji nešto „privatno“, onda je to sigurno susret sa knjigom. Ali, ko još da
se bakće sa nekim štampanim relikvijama bivših vremena, kada današnja valuta
više nije ni evro, ni dolar, ni švajcarac: jedina „vrednost“ je minutaža u
udarnim televizijskim terminima.
Ukoliko
ozbiljno treba razmatrati predlog nekih mudrih ljudi koje sam poznavao, a po
kome svi političari, doktori, profesori, sudije, policajci i vojna lica –
tačnije svi oni koji su u „prilici“ da zauvek upropaste mnogo sudbina – treba
da idu na psihijatrijski pregled najmanje dvaput godišnje, zaista ne vidim
razlog zašto test opšte kulture – uz platu, recimo – ne bi bio uveden i za
zaposlene koji svojim (ne)znanjem mogu da utiču na kreiranje kulture pisanja i
izražavanja: kako u medijima tako i u marketinškim službama svih kompanija koje
drže do sebe.
Možda
bi tada neki od nas prestali da se stide tuđih grešaka. Svaki put kad uključe
televizor…
Autor: Saša Stojanović
