Više od tri decenije posle početka ratova u bivšoj Jugoslaviji, u Srbiji nije sproveden javno zaokružen postupak koji bi utvrdio eventualnu krivičnu odgovornost novinara i urednika zbog medijskog podsticanja ratnih zločina. O ulozi medija u širenju straha, nacionalne i verske mržnje, dehumanizaciji drugih zajednica i stvaranju društvene atmosfere u kojoj je nasilje predstavljano kao nužnost postoji obimna dokumentacija. Ipak, između istorijske, etičke i krivičnopravne odgovornosti ostala je velika praznina.
NUNS-ova krivična prijava iz 2009. godine jedan je od najvažnijih pokušaja da se ta praznina institucionalno ispita. Prijava nije ponudila konačan odgovor, ali je pokrenula prikupljanje arhivske građe, razgovore sa osobama koje su učestvovale u proizvodnji ratnih sadržaja i izradu publikacije „Reči i nedela“, koja pokazuje koliko je teško pravno dokazati vezu između medijske poruke i konkretnog zločina, ali i koliko je slaba bila politička i društvena volja da se ta odgovornost ispita.
„Od početka sukoba, informacije koje su objavljivali mediji u bivšoj Jugoslaviji u suštini su se sastojale u nacionalističkom diskursu i sveprisutnim napadima i uvredama uperenim protiv drugih naroda. Ne iznenađuje što je taj fenomen direktno doveo do užasnih zverstava na bojištima…“
Tadeuš Mazovjecki, specijalni izvestilac Komisije za ljudska prava UN, u svom specijalnom izveštaju o medijima, decembar 1994. godine
Ratna propaganda nije samo netačna vest
Ratna propaganda obuhvata organizovano i ponavljano oblikovanje slike neprijatelja: protivnička grupa prikazuje se kao kolektivno opasna, nečovečna i odgovorna za sve sukobe, dok se postupci „sopstvene strane“ opravdavaju kao odbrana, greška ili neizbežna reakcija. Takav sistem ne čine samo eksplicitni pozivi na nasilje. Njega grade selekcija činjenica, prećutkivanje sopstvenih zločina, fabrikovane priče, emocionalno nabijeni naslovi, fotografije bez konteksta i stalno ponavljanje poruke da zajednici preti uništenje.
Sa stanovišta novinarske etike, takvo izveštavanje predstavlja teško kršenje obaveze da se informacije proveravaju, da se činjenice odvajaju od komentara i da se ne podstiču diskriminacija i mržnja. Krivičnopravni prag je, međutim, znatno viši. Nije svaka propaganda, pa ni svaki govor mržnje, automatski podsticanje genocida ili ratnog zločina.
Međunarodni krivični tribunal za Ruandu u predmetu Nahimana i drugi, poznatom kao „predmet Mediji“, utvrdio je da direktno i javno podsticanje genocida zahteva javnu poruku koja neposredno podstiče izvršenje genocida i posebnu nameru da se drugi navedu na takvo delo. Tribunal je istovremeno naglasio da govor mržnje može prethoditi takvom podsticanju ili ga pratiti, ali da između te dve kategorije mora postojati pravna razlika.
Praksa tribunala za bivšu Jugoslaviju takođe pokazuje značaj javnih govora i propagande u stvaranju uslova za zločine. U predmetu Radoslava Brđanina sud je utvrdio da su njegove javne izjave bile shvaćene kao direktne pretnje nesrpskom stanovništvu i da su doprinosile klimi u kojoj su zločini prihvatani. U žalbenom postupku protiv Vojislava Šešelja, govor u Hrtkovcima ocenjen je kao podsticanje progona, deportacije i prinudnog premeštanja hrvatskog stanovništva. Ti predmeti nisu suđenja novinarima, ali pokazuju da javna komunikacija može predstavljati sastavni deo izvršenja ili podsticanja međunarodnih zločina.
Prijava koja je trebalo da otvori pitanje odgovornosti medija
Izvršni odbor NUNS-a podneo je 8. jula 2009. godine Tužilaštvu za ratne zločine krivičnu prijavu protiv nepoznatih odgovornih lica u Radio-televiziji Beograd, Radio-televiziji Novi Sad, „Politici“, „Večernjim novostima“ i drugim medijima koji su, prema navodima prijave, kao uticajna i državna medijska preduzeća sprovodili ratnohuškačku propagandu.
Ni devet godina nakon petooktobarskih promena nije vladao konsenzus u društvu po pitanju samih ratnih zločina. Neki pripadnici državnog i vojnog vrha su osuđeni za ratne zločine, ali samo društvo je i dalje bilo duboko podeljeno po pitanju uloge i činjenja Srbije u ratu. S druge strane i među novinarima je postojala velika podela, kako se odnositi prema ljudima koji su se ogrešili o profesiju devedesetih godina – onima koji su svesno postali deo ratne propagande.
U NUNS-u, koji je nastao zbog neslaganja novinara sa radom tadašnjeg profesionalnog udruženja, ali i politikom državnog vrha koje je pronalazilo podršku u medijima, nije vladao konsenzus.
Jedna struja u NUNS-u je smatrala da ne treba “čačkati” i prozivati “kolege”, bez obzira na to šta su stvarno mislili o njima, a posebno o medijima koje su vodili devedesetih. Deo članova smatrao je da javno prozivanje kolega može produbiti podele, dok je drugi insistirao da odsustvo odgovornosti šalje poruku da je zloupotreba profesije dopuštena.
Ipak, preovladalo je stanovište da ne sme ostati nekažnjeno što se dobar deo profesije pretvorio u propagandnu mašineriju za sejanje mržnje i da odsustvo odgovornosti može biti pogubno.
Izvršni odbor NUNS-a je doneo odluku da smatra da je neophodno da podnese krivičnu prijavu Tužilaštvu za ratne zločine protiv N.N. lica u Radio-televiziji Beograd, Radio-televiziji Novi Sad, dnevnim listovima Politika, Večernje novosti i drugim medijima „koji su svojim uticajem i značenjem u medijskom prostoru i kao državna medijska preduzeća sprovodili ratnohuškačku propagandu“.
U krivičnoj prijavi Izvršnog odbora NUNS-a od 8. jula 2009. godine navodi se dа su, prе izbiјаnjа оružаnih sukоbа nа prоstоru bivšе Јugоslаviје, nа tоm istоm prоstоru, u mеdiјimа, gоvоrоm mržnjе i širеnjеm lаžnih infоrmаciја vršеnе pоlitičkо-prоpаgаndnе priprеmе dа sе u јаvnоsti stvоri uvеrеnjе о оprаvdаnоsti оružаnоg sukоbа i, u njеmu, grubоg kršеnjа nоrmi mеđunаrоdnоg humаnitаrnоg prаvа.
NUNS je tvrdio da su pojedini novinari i odgovorna lica svesno stali u službu tadašnjeg režima i objavljivali poluistinite i lažne informacije o navodnim zločinima „druge strane“, čime su podsticali osvetničko ponašanje pripadnika regularnih i paravojnih formacija.
“Izvеštаvајući sа prоstоrа оružаnih sukоbа, svеsnо sе šаlju, а pоtоm оbrаđuјu i оbјаvljuјu pоlulаžnе i lаžnе infоrmаciје о nаvоdnо strаvičnim zlоčinimа pripаdnikа ‘drugе’ strаnе. Tо је оbјеktivnо imаlо snаžаn еfеkаt i uticај nа širu јаvnоst, а nаrоčitо nа pојеdinе pripаdnikе i rеgulаrnih i tzv. ‘pаrаvојnih’ оružаnih fоrmаciја, dа sе ‘оsvеtnički’ pоnаšајu u tim sukоbimа, činеći nајtеžе zlоčinе prеmа civilimа (ubistvа, mučеnjа, nеčоvеčnа pоstupаnjа, pоvrеdе tеlеsnоg intеgritеtа, zаstrаšivаnjа, tеrоr, rаsеljаvаnjе ili prеsеljаvаnjе civilnоg stаnоvništvа, rаzаrаnjе vеćih i mаnjih nаsеljа, prоtivzаkоnitа zаtvаrаnjа, pljаčku imоvinе stаnоvništvа i dr.), zаtim ubistvа, mučеnjа i nеčоvеčnа pоstupаnjа prеmа rаnjеnicimа, bоlеsnicimа i rаtnim zаrоbljеnicimа”, navodi se, između ostalog, u prijavi NUNS-a.
Uz prijavu su dostavljeni štampani i elektronski prilozi za koje je NUNS smatrao da mogu ukazivati na pozivanje ili podsticanje na ratne zločine. Pravna osnova tražena je u članu 145 tada važećeg Krivičnog zakona SRJ, koji je inkriminisao organizovanje grupe i podsticanje na izvršenje genocida i ratnih zločina.
Zašto „podsticanje genocida i ratnih zločina“, a ne „izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje“?
Najveći problem nije bio dokazati da su pojedini sadržaji bili lažni, diskriminatorni ili ratnohuškački. Mnogo teže bilo je dokazati da određena objava ispunjava sve elemente konkretnog krivičnog dela.
Za podstrekavanje je potrebno utvrditi ne samo postojanje sporne poruke, već i umišljaj autora ili urednika, njenu konkretnost, publiku kojoj je bila namenjena i doprinos odluci drugog lica da izvrši zločin. Drugim rečima, nije bilo dovoljno pokazati da je određeni tekst ili televizijski prilog stvarao opštu atmosferu mržnje; trebalo je utvrditi pravno relevantnu vezu između konkretne medijske radnje i izvršenja zločina.
Odgovornost se mogla ispitivati samo kroz krivična dela koja su postojala u vreme objavljivanja spornih sadržaja, kako se ne bi prekršila zabrana retroaktivne primene krivičnog zakona. Upravo član 145 KZ SRJ pruža tada važeću osnovu za gonjenje podsticanja genocida i ratnih zločina. I u tom slučaju ostao je zahtev da se dokažu svi objektivni i subjektivni elementi dela, a ne samo profesionalna ili moralna odgovornost.
U tom kontekstu važno je naglasiti da su krivična dela izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje mogla biti očigledna u pojedinim sadržajima, ali je za njih krivično gonjenje moglo zastareti. Zato se istraga usmerila na moguće podsticanje genocida i ratnih zločina, odnosno na delo čija pravna priroda zahteva mnogo stroži dokazni standard.
Arhive, razgovori i ponovno proživljavanje rata
Nakon prijave formiran je tim koji je pregledao arhivske televizijske dnevnike, novinske tekstove i druge materijale. Prema svedočenjima sagovornika NUNS-a, tim su činili novinari, pravnici i istoričari, kako bi se sadržaj posmatrao i u pravnom i u istorijskom kontekstu. Poseban problem predstavljale su nepotpune ili teško dostupne arhive, naročito građa nekadašnje RTV Novi Sad. Ekipa Tužilaštva je svakodnevno gledala RTS-ov Dnevnik, kao i Dnevnikov dodatak.
Član medijskog tima Tužilaštva koji je radio na prikupljanju dokaza i pregledanju snimaka bio je i Đorđe Odavić, dugogodišnji novinar. On za NUNS navodi da su članovi tima svakodnevno ponovo proživljavali traume gledajući sve materijale iznova.
„U jednom trenutku sam pogledao, devojka do mene je plakala. Ponovo je prolazila kroz sve to “, naveo je Odavić.
U isto vreme predstavnici Tužilaštva tada su obavili razgovore sa licima za koja su smatrali da mogu biti obuhvaćena ovom krivičnom prijavom. Prema saznanjima NUNS-a, odgovori svih ispitanih bili su gotovo identični, kao da su imali zajednički pripremljenu odbranu. Oni nisu krili da su dobijali podatke iz vrha države, za koje se ispostavilo da su lažni.
„Reči i nedela“: dokument o mehanizmima propagande
Kao rezultat tog rada nastala je knjiga „Reči i nedela: Pozivanje ili podsticanje na ratne zločine u medijima u Srbiji 1991–1992“ koju je 2011. godine objavio Centar za tranzicione procese u saradnji sa Tužilaštvom za ratne zločine RS. U ovoj knjizi se na najbolji način opisuje kako funkcionišu ratna propaganda i laži.
Publikacija obrađuje razvoj medijske scene tokom osamdesetih, ratno izveštavanje 1991. i 1992. godine, širenje straha i mržnje, psihološko-propagandne tehnike i pravne dileme. U njoj su analizirani obrasci dehumanizacije protivnika, aktiviranje trauma iz Drugog svetskog rata, selektivno prikazivanje zločina i stvaranje podele na ugroženo „mi“ i zločinačko „oni“.
Jedna novinarka medija bliskog vlasti opisala je kako je propaganda delovala i na ljude koji su je svakodnevno proizvodili:
„Cela propaganda, velike reči udarale su direktno ljudima na podsvest. Pred oči su im vraćane strašne slike prethodnog rata. To sam mogla da vidim i u svojoj kući, majku koja je svakog jutra ponavljala kako je kao dete gledala leševe koji plivaju Savom. Ljudi su bili sluđeni. Tako sam jednog dana slušala razmišljanje svog dobrog kolege i imala osećaj da se čovek razboleo. Pomislila sam na ‘Besnilo’ Bore Pekića. Imate taj fenomen – virus koji počinje da vas izjeda. I ja sam imala periode kada sam sumnjala u sebe, da ja možda nisam u stanju da shvatim i razumem šta se događa. Čekala sam da izađe ‘Vreme’ i da vidim da ima još ljudi koji slično razmišljaju, da nisam poludela.“
Svedočenje pokazuje da propaganda nije funkcionisala samo kao nalog odozgo. Ona je stvarala zatvoren informacioni sistem u kojem su urednici, novinari i publika jedni drugima potvrđivali sliku egzistencijalne ugroženosti.
Prijava odbačena bez javnog obrazloženja
Jelka Jovanović, tadašnja potpredsednica NUNS-a, kaže za NUNS da od same prijave nije očekivala puno jer i u tadašnjoj Srbiji, kao i danas, ključno osećanje javnosti nije bilo osuda ratova i zločina, već žal što su ratovi izgubljeni. Kako kaže, na vlasti je i tada bila koalicija u kojoj je učestvovao SPS, “ključni igrač u novim balkanskim ratnim igrama”.
“U osnovi podrške u društvu nije bilo. Postojala je izražena spremnost nekih aktera (institucija, prim. aut), kakvi su bili Ministarstvo, tačnije ministarka pravde Snežana Malović i Tužilaštva za ratne zločine na čelu sa Vladimirom Vukčevićem. Smatralo se da će hapšenje Mladića i Karadžića staviti tačku na tu neprijatnu epizodu”, ističe Jelka Jovanović.
NUNS nikada nije dobio obaveštenje šta je bilo sa prijavom. Kako je Udruženje nezvanično saznalo u Tužilaštvu, ta prijava je na kraju odbačena. Zanimljivo je da rešenjem o odbačaju nisu javno mahali ni oni koje je Tužilaštvo ispitivalo u ovom predmetu.
Ipak, umesto rešenja, protiv NUNS-a i tadašnjih čelnika Udruženja – predsednice Nadežade Gaće i članova IO Jelke Jovanović i Miše Brkića podnete su krivične prijave, zbog tekstova u Dosijeu NUNS-a o ratnim zločinima u medijima.
“Nisu te dirigovane prijave i presude bile slučajnost, one su potvrda teze da u glavama i stvarnosti nismo izašli iz rata, pravog i medijskog”, naglašava Jelka Jovanović.
NUNS-ova prijava ostaje važna pre svega kao ilustracija šireg problema. Srbija je dokumentovala ratnu propagandu, ali nije uspostavila jasan institucionalni model za razlikovanje profesionalne, političke, disciplinske i krivične odgovornosti njenih autora.
To ne znači da svako propagandno izveštavanje treba kriminalizovati. Naprotiv, zaštita slobode izražavanja zahteva veoma precizan i visok prag krivične odgovornosti. Ali isti princip zahteva i da se direktni pozivi na zločine, javno podsticanje progona i medijska komunikacija koja je sastavni deo izvršenja međunarodnih zločina ne prikrivaju iza formalne etikete novinarstva.
Na sednici Izvršnog odbora NUNS-a na kojoj je raspravljano o prijavi, Ljuba Živkov sažeo je njen skromniji, ali simbolički cilj:
„Neka se bar pet minuta postide pred svojom decom.“
