Rođen
u Italiji, odgajan na slovenačkom, školovan još i na ruskom i nemačkom, slavu
je stekao kad je ljude, koji su sebe i svet oblikovali na engleskom, opisivao
na – srpskom. Takav fenomen je Jurij Gustinčič, jedna od vrlo retkih, još
aktivnih, novinarskih legendi na prostorima bivše Jugoslavije. Upamćen je kao
vrsni „Politikin” stalni dopisnik iz Njujorka i Londona, a aktuelan je kao
komentator slovenačke „Mladine” i televizije.
Razgovaramo
povodom njegovog nedavnog ulaska u desetu deceniju života i 70 godina u
novinarstvu, čime se ispoljio i kao ohrabrujući izuzetak od dva pravila: da sa
ovog sveta novinari odlaze brže od većine savremenika i da je naša profesija
„dobra samo ako se na vreme ode iz nje”.
Dugovečnost
mu je, čini se, povezana s novinarskim stilom („stil je čovek”). Njegovi
napisi, u kojima je rečima tesno a mislima prostrano, odolevaju prolaznostima,
kao i on sam.
–
Ja nemam taj osećaj, o trajnoj vrednosti onog što sam napisao, pričaju moji
prijatelji – kaže. – Oni me odvraćaju i od pomisli da više ne radim, kažu:
„Jurka, nestaćeš ako prestaneš da pišeš.”
Ističete
da su za rad novinara neophodne skeptičnost i distanca (sopstveno rasuđivanje o
događajima i ponuđenim sadržajima). Ima li ih danas dovoljno?
–
Distanca se ranije lakše uspostavljala, jer je bilo više vremena za
rasuđivanje. Sada često mladi novinari jednostavno iskoriste ono što dobiju.
Nedostaje i odmerena doze skepse bez koje, takođe, nema dobrog novinarstva.
U
vreme komunizma, napisi „Politike” o svetu širili su vidike, prilično sužene na
unutrašnjoj sceni. Gustinčič primećuje, ujedno, da poruke dopisnika iz
demokratskih društava ni do danas nisu dovoljno uvažene, pa da se „neki
problemi koje smo imali u bivšoj Jugoslaviji vuku i dalje”.
Koji
su to problemi?
–
Mnogi novinari ili suviše naginju zvaničnoj politici ili o vlasti pišu
preterano loše samo da bi dokazali da su slobodni. Manjka zlatna sredina, ni
suviše uz vlast ni suviše protiv nje. U čitavoj priči o mom životu, uvek sam se
odmeravao – šta smem, šta ne smem. Nastojao sam da pronađem srednje rešenje, da
nijednu temu ne odbacim ali da uvek razmislim u kakvom ću obliku da je napišem.
To je bio moj profesionalni aksiom.
Zabrinut
je, i on, za budućnost novina, čiji je položaj uzdrman Internetom i drugim
sredstvima munjevite komunikacije, a ostaje umereni optimista. – Tiraži će
opasti ali će opstati štampani mediji s pametnijim i novinarima i čitaocima.
Poverava
mi da je njemu novinarstvo „paralelna” domovina, područje na kome je uspostavio
specifičan profesionalni suverenitet, koji štiti „koliko god je mogućno” od
uplitanja spolja. – Neki su, doduše, mislili da ja postajem ono što me okružuje
a, u stvari, dobro sam se osećao, svuda gde sam duže boravio. Voleo sam Moskvu
(u kojoj je proveo 12 godina do 1944, uz oca „profesionalnog revolucionara”),
najviše volim London (u kome je do 1966. radio devet godina i gde mu je
supruga, Beograđanka Radmila Gavrilović, pomagala u ovladavanju srpskim jezikom
i rodila sina Andreja, sada takođe novinara), a volim i Njujork (14 godina, do
1983.), Prag (o čijem je „proleću” 1968. izveštavao), Beograd, Ljubljanu…
Ponavlja
da je „slovenački i srpski novinar”. Podseća i na druge spojeve: – Radio sam 35
godina (do 1985) u listu koji je osnovao sin Slovenca (Vladislav Ribnikar), a u
Ljubljani, gde sada živim, gradonačelnik je sin Srbina (Zoran Janković).
Kad
više nisam imao pitanja, rekao je: – Sagledavam svojih 70 godina novinarstva,
od kojih najveći deo u „Politici”, i moram da kažem da sam srećan čovek. Bilo
mi je lepo.
Biografija
mu je za film. I dobila ga je. U čast njegovog 90. rođendana nedavno je RTV
Slovenije snimila i emitovala dokumentarac pod nazivom „Vek Jurija Gustinčiča”.
Za danas je predviđena njegova beogradska premijera, uz prisustvo nosioca
naslovne „uloge” i autorke, u organizaciji Foruma za međunarodne odnose
Evropskog pokreta u Srbiji, a sutra treba da bude prikazan i studentima
Fakulteta političkih nauka.
Autor: Momčilo
Pantelić
