Da
li je ovo samo pitanje društvene odgovornosti televizija ili je ujedno i
ekonomsko pitanje njihovog opstanka, to je dilema čije rešenje nije vezano
isključivo za trenutnu globalnu recesiju. Taj problem je mnogo dublji.
Jedan
ugao iz koga se može gledati odluka nacionalnih emitera da gotovo odustanu od
programa za decu, jeste taj da oni samo čitaju demografske brojke, da vide da
je dece sve manje, i da onda jednostavno taj deo publike postaje sve manji, a
samim tim i sve manje važan za ukupnu gledanost televizija. Ovakva odluka možda
izgleda užasno društveno neodgovorno, ali je surovo realna konstatacija
televizijskog tržišta, i jedan od indikatora ozbiljnog problema koji Srbija ima
kao država. Kada ne bi bilo kablovskih TV programa, savesni roditelji koji
svoju decu žele da zaštite od neprimerenih TV sadržaja, mogli bi slobodno da
izbace televizor iz kuće: polupornografski sadržaji serviraju se od jutarnje
kafe do sitnih sati, filmski serijali kao što je Kil Bil u kojima se mačem seku
ruke i mozak i krv šišti na sve strane, mogu se videti subotom ili nedeljom u
podne, dok najvulgarnije psovke prosto „izlaze iz frižidera“ i više se ne zna
da li ih ispaljuju voditelji najgledanijih TV formata, njihovi gosti ili glumci
domaćih i stranih serija i filmova. Uživo ili snimljeno, ovako ili onako, pre
podne ili uveče, TV tržište Srbije praktično je preplavljeno sadržajima koji u
najmanju ruku nisu za decu, dok veliki deo tog programa nije ni za odrasle sa
slabim srcem. Medijski prostor zatrovan je i medijskim ratom samih televizija
među sobom, tako da se stiče utisak da kako se tržište sužava, međusobna
agresija među nacionalnim emiterima raste.
Preotimanje
voditelja, međusobne uvrede, vulgarni ratovi voditelja emisija koje jedne drugoj
konkurišu na tržištu, sve je to deo ponude koju nacionalni emiteri nude
građanima Srbije gotovo svakodnevno. Na prvi pogled, podaci govore da njihov
primat još dugo neće biti ugrožen, i da skoro tri četvrtine gledalaca
televizije prati samo njih. Na drugi pogled, te iste brojke nude mnogo više
razloga za brigu nacionalnih emitera. Nešto preko pola Srbije ima pristup
velikom broju TV kanala, i već sada skoro četvrtina ukupne gledanosti otpada na
različite kablovske TV kanale. Ta četvrtina ukupne gledanosti generiše se iz
one polovine Srbije koja je njen najbogatiji deo: Beograd, Vojvodina, veliki
gradovi u centralnoj i Zapadnoj Srbiji, koji čine rastući deo gradske
populacije sa najvećom platežnom moći u Srbiji. Tako se nacionalni emiteri
suočavaju sa najkvalitetnijom stranom konkurencijom, koja produkuje TV programe
najvišeg kvaliteta, koji odvlače sve veći broj najplatežnijih gledalaca, za
kojima sve više počinju da idu i najplatežniji oglašivači.
AGB
Nilsen jeste svetski standard pouzdanosti kada je reč o merenju gledanosti, ali
je očigledno da Srbija ima neke specifičnosti koje očigledno ukazuju da je
jedna tako osetljiva oblast kao što je merenje gledanosti veoma relativna stvar
kada je reč o mogućnosti da se ta gledanost naplati. Tako po podacima AGB
Nilsena, programi kao što su Animal Planet, TLC ili National Geografic nisu ni
među prvih deset po gledanosti čak i u kategoriji kablovskih programa i spadaju
u domen statističke greške. Oglašivači očigledno nalaze svoj interes koji se ne
bazira na tim brojkama, tako da čak i ozbiljni oglašivači poput Telekoma
Srbija, Koka Kole ili Telenora ozbiljno ulaze u reklamne blokove upravo tih
stranih TV programa sa „nepostojećim“ rejtingom. Primer SOS kanala govori
koliko je ceo proces merenja gledanosti postao relativan. Naime, toj TV stanici
dodeljena je, grubim previdom RATEL-a i RRA-a, regionalna TV frekvencija na
kojoj se već emituje drugi program rumunske nacionalne televizije, tako da su
faktički u celosti morali da pređu na kablovsko emitovanje programa, a u
rejtinzima gledanosti AGB Nilsena se kotiraju tako da praktično ne postoje.
Ipak, oni ne da postoje, oni očigledno imaju publiku koja je dovoljno verna i
dovoljno velika da čak i veliki oglašivači poput Lutrije Srbije, Karlsberga,
Telekoma Srbija ili Podravke nalaze svoj interes u oglašavanju na toj
„nepostojećoj“ TV stanici, koja je u međuvremenu porasla, izgradila sopstvenu
zgradu na pet nivoa, i to sve u periodu kada je isključivo emitovana preko
kablovskih emitera. U isto vreme, oni koji u tim rejtinzima postoje, i drže
prvih deset mesta po gledanosti, i imaju i po pedeset puta veći rejting od SOS
Kanala, nalaze se na „veštačkim plućima“. Očigledno je da oglašivači, makar u
nekoj meri, ne prate isključivo gledanost, makar i zbog činjenice da ekonomski i
komercijalno gledano, nije svejedno da li vas gleda sto ljudi u Surdulici ili
deset ljudi u Beogradu. Da ne govorimo koliko je zaista nezahvalan posao, čak i
za AGB Nilsen kao nespornog globalnog lidera u ovoj oblasti, održati tajnost
identiteta 880 domaćinstava koja su osnov istraživanja rejtinga gledanosti, u
zemlji u kojoj ni državne tajne dugo ne ostaju tajna.
Ipak,
čak i pod pretpostavkom da AGB Nilsen bolje čuva svoje tajne od države Srbije,
i da je ključnim nacionalnim emiterima van domašaja kontakt sa tim tajnim
uzorkom domaćinstava kod kojih se nalaze piplmetri, očigledno je da se nešto
ozbiljno dešava, i da u najmanju ruku, poslovni rezultati televizija ne prate
rejtinge gledanosti. I sasvim je jasno, da će ekonomska težina publike, i
gledanost u određenim ciljnim grupama, bez obzira da li je u pitanju interes za
sport, životinjski svet ili crtane filmove, postati mnogo važnija od
nenaplative gledanosti koja možda godi sujeti, ali se ne maže na hleb. Da ne
govorimo o tome da je globalni trend upravo drastična disperzija gledanosti, i
da u najrazvijenijem TV tržištu na svetu, Americi, najgledanija TV serija danas
ima 4,5 odsto gledanosti, dok je pre pedeset godina najgledanija TV serija
imala gledanost od preko 70 posto. O novim tehnologijama, poput internet
televizije, IP TV servisa koji omogućuju gledanje samo onoga što vas zanima,
često i bez reklama, ne treba ni pričati ovom prilikom, tek to je cunami koji
bi mogao potpuno dotući mnoge ionako načete TV emitere u Srbiji.
Upravo
zato, problemi sa kojima se suočavaju televizije u Srbiji mnogo su dublji od
poslovično lakog zadatka da izigraju nedorečenu zakonsku regulativu, i svim
uzrastima u Srbiji serviraju dovoljno seksa, nasilja i prostote za doručak,
ručak i večeru. Crveni kružić sa brojem 12 ili 18, suviše je mali smokvin list
da bi sakrio suštinski nedostatak društvenih mehanizama kojima bi se onaj
ranjiviji deo populacije zaštitio od sadržaja koji nisu primereni njihovom
uzrastu. Jedini pouzdani mehanizam zaštite ispada „beg“ i dece i roditelja na
prvoklasne strane TV programe, u kojima se čak i psovke pokrivaju zvučnim i
vizuelnim efektima, ali se ujedno i nudi pogled u onaj lepši i zdraviji deo
života. Ukoliko bi sudili samo po rejtinzima, televizije u Srbiji nemaju čega
da se plaše, one imaju tročetvrtinsku gledanost. Ipak, ako pogledaju trajanje i
raznovrsnost reklamnih blokove stranih TV programa, imaju i te kako razloga za
brigu, posebno ako razmisle koliko će taj trend biti izražen u godinama koje
dolaze. Gledaoci u onoj bogatijoj polovini Srbije nemaju razloga za brigu. Oni
srećom već sada imaju trocifren broj izbora na svojim daljinskim upravljačima.
Onoj drugoj polovini Srbije koja taj izbor nema, neka je Bog u pomoći. Od
države Srbije i njenih namerno nedovršenih medijskih zakona, svakako pomoć
dobiti neće.
Autor: Ćeljko Pantić
