Kao što je ona da se ne
krade i ne ubija, a u ovom slučaju – ne obmanjuje i odriče predrasuda.
Dobrovoljno, jer i ako ih ima, a najčešće se očituju u pogledu na svet, nisu
uračunati u profesiju.
Ovakva
„uvodna propoved“ o sopstvenom zanatu bila bi neumesna da joj nema izvanrednog
povoda. Prošle nedelje beogradskim univerzitetskim krugovima, medijima i
članovima Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta, što sve zajedno nije
mali auditorijum, prikazan je film Ljubljanske televizije „Dvadeseti vek Jurija
Gustinčiča“, srpsko-slovenačkog novinara koji je napunio 90. i još radi, piše i
govori na televizijama. I tako punih 70 godina, i to u dnevnom novinarstvu.
Iako za sebe kaže da njegov nije ovaj 21. vek jer je bio svedok svih događaja
iz prethodnog, sve što se moglo videti i čuti svedoči da u drastično menjajućem
svetu u ozbiljnom novinarstvu važi i dalje prastara novinarska zapovest:
„ostati na distanci“.
Ne
verovati na reč nikome odmah i bez ostatka, ne prenositi čitaocima, slušaocima,
javnosti, sve što neko kaže ili se čuje, ako se ne proveri, ako nikako
drukčije, onda potragom za informacijom šta je suprotno tom mišljenju, bez
obzira na to šta se novinaru više dopada, ono prvo ili drugo, što će tek
otkriti. Ponekad, ne ni tako retko, odriče se brzine, „ekskluziviteta“ ako je
provera na klimavim nogama. Na uglednom njujorškom Kolumbija univerzitetu
odakle su potekli mnogi dobri novinari na svih pet kontinenata postojala je i
krilatica: „Rojters je bio prvi koji je objavio vest da je Moskva smenila
Nikitu Hruščova, ali su svi to zaboravili i pitaju ‘šta su o tome pisali
Njujork tajms, Mond, rimska Republika, Gardijan’.“
Koliko
je staro to pravilo provere svake informacije o događaju koji novinar nije
video svojim očima možda najbolje svedoči francuski filozof Volter (1694-1778).
Uporno se boreći protiv religiozne netolerancije i dogmi šireći time značaj
promišljenosti protiv bukvalnosti, odsustvo površnosti, koristeći se pomalo
cinično „svetim“ rečnikom upozoravao je: „ Kad čujemo neku vest, uvek moramo
sačekati na ‘svetu tajnu’ potvrde istinitosti.“ Jurij Gustinčič je u tom
ostajanju na distanci uspevao, kako se uverila grupa jugoslovenskih dopisnika
iz Njujorka početkom 80-ih, zahvaljujući ogromnom znanju, erudiciji, čitanju
najrazličitijih knjiga, stičući tako sigurnost da svojim čitaocima bili u
Beogradu ili Ljubljani, u novinama ili na televiziji kaže više od onoga što se
dalo videti golim okom ili čuti usput u često prenaglašenoj novinarskoj brzini
gde se brzopletost sama od sebe namesti.
U
tome se naziralo i drugo važeće pravilo da se događaj samo „ne pokriva“ kako se
novinarskim jezikom govori o izveštavanju sa lica mesta. Gustinčič je
pokrivajući otkrivao događaje i ostao je upamćen kao neko ko je dobro predvideo
šta se može desiti na svetskoj sceni iako mu to nije bila prvenstvena namera.
Nije na sebe preuzimao ulogu predskazatelja već svestranog, veoma
sofisticiranog autora koji osvetljava ono što jeste, ali i šta je iza. Uvek je
i provlačio nešto između redova što za vlasti ne bi bilo po volji. Na žalbu
jednog iz kora domaćih dopisnika da su u redakciji promenili naslov i stavili
„Propaganda Vašingtona“ na tekst koji je bio prepun činjenica o nečem dobrom,
rekao je: „Ako vam ništa nisu u tekstu menjali, to je dobro, ne pišete za one
koji čitaju samo naslove, kad pročitaju sve znaće da se urednik s vama slaže da
to nije propaganda.“ Bilo je to i Reganovo vreme kad je počela velika
„deregulacija“ ne samo finansijskog (Volstrit) nego i medijskog tržišta što je
simbolizovao Merdok. Istovremeno, bilo je i otpora tome od samog početka što se
manifestovalo u jednom izvanrednom detalju. U predsedničkoj kampanji ogroman
broj Amerikanaca predlagao je za predsednika SAD uglednog TV novinara Voltera
Kronkajta sa obrazloženjem: „Verujemo vam sve što kažete.“ Možda i zahvaljujući
baš totalnoj deregulaciji bez odgovornosti prema drugima nastala je i sadašnja
epoha: „mediji lažu“.
Novinari,
koji su kao Gustinčič u 20. veku poštovali standarde ozbiljnog novinarstva
kojem se veruje mogu danas samo da zavide na svemu što nisu imali. Traganje
internetom, na primer, na milion „sajtova“ i „foruma“, ne samo na onom koji se
dopada – što je valjda važeće i za 21. vek?
Autor> Gordana Logar
