Više od tri decenije nakon završetka ratova u bivšoj Jugoslaviji, nacionalistička i ratnohuškačka retorika nije nestala iz javnog prostora. Političari je i dalje koriste za mobilizaciju birača i skretanje pažnje sa unutrašnjih problema, dok provladini tabloidi kritičare vlasti označavaju kao „izdajnike“, „ustaše“ i neprijatelje države.
Ratovi su završeni, ali jezik koji ih je pripremao i opravdavao i dalje živi. Nekadašnje podele na „nas“ i „njih“ danas se aktiviraju kada je potrebno homogenizovati biračko telo, diskreditovati političke protivnike ili potisnuti neke teme.
U takvom obrascu Hrvatska i drugi regionalni akteri ponovo postaju spoljašnji neprijatelji, dok se domaći kritičari predstavljaju kao njihovi saradnici. Političke poruke zatim preuzimaju i pojačavaju vlastima naklonjeni mediji, pretvarajući istorijske traume, etničke etikete i ratne simbole u sredstva svakodnevnog političkog targetiranja.
Profesorka Fakulteta dramskih umetnosti i članica Komisije za žalbe Saveta za štampu Ana Martinoli smatra da je dugovečnost ovih narativa nije slučajna, već rezultat sistemskog, višegodišnjeg održavanja.
„Možemo da identifikujemo nekoliko paralelnih mehanizama. Prvi je politička instrumentalizacija kolektivnog sećanja. Kada elite nemaju snažnu legitimnost kroz rezultate u ekonomiji, vladavini prava – što je slučaj srpske političke elite, vlasti – onda legitimitet traže u identitetskoj sferi, gde se lakše proizvodi osećaj ugroženosti i pripadanja. Drugi mehanizam je nedostatak institucionalnog suočavanja sa prošlošću. Za razliku od modela denacifikacije ili sistemski uspostavljenih komisija za istinu i pomirenje u nekim drugim post-konfliktnim društvima, na prostoru bivše Jugoslavije izostao je konzistentan, državno podržan proces priznanja zločina, pa se prostor popunjava paralelnim, uglavnom sukobljenim verzijama istorije. Treći mehanizam je medijska reprodukcija. Komercijalizovani i zarobljeni mediji lakše i jeftinije proizvode sadržaj kroz već postojeće etničke obrasce nego kroz složenu analizu, u teoriji postoji koncept tzv. ’izabrane traume’, kao i ideja ’banalnog nacionalizma’ koji se reprodukuje u svakodnevnom govoru, ne samo u periodima ratova i sukoba”, objašnjava profesorka Martinoli.
Ona posebno izdvaja ulogu javnih medijskih servisa, za koje kaže da, između ostalog, treba da obezbede i prostor za kritičko suočavanje sa prošlošću.
“Kada javni servis ne ispunjava tu obavezu, kada teme međuetničkih odnosa i ratne prošlosti obrađuje sporadično i bez šireg konteksta, nastaje prostor koji popunjavaju komercijalni i politički akteri sa znatno konfliktnijim narativima. Konačno, obrazovni sistemi i udžbenici istorije često ojačavaju poziciju žrtve sopstvenog naroda, čime se narativ prenosi na generacije koje rat nisu ni doživele. Profesorka Dubravka Stojanović o tome govori i piše u knjizi ‘Prošlost dolazi’, pa preporuka za taj naslov svima koji žele da ovaj fenomen bolje upoznaju i njegov razvoj na našem terenu”, kaže Martinoli.
Stari narativi u službi nove političke mobilizacije
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić često optužuje Hrvatsku da stoji iza pokušaja „rušenja države“, dok se njegove polemike sa hrvatskim predsednikom Zoranom Milanovićem redovno vode preko medija i uključuju međusobne tvrdnje o ugrožavanju bezbednosti i teritorijalnih interesa. Poslednji talas optužbi doveo je i do otkazivanja sastanka u okviru Procesa Brdo–Brioni.
„Političke izjave i postupci predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića kojima svedočimo poslednjih dana i nedelja potpuno su u suprotnosti s ciljem Procesa Brdo-Brioni, narušavaju međudržavne odnose i ugrožavaju mir i stabilnost na području jugoistočne Evrope“, naveo je Milanović krajem marta.
Istovremeno, funkcioneri SNS-a kritičare vlasti neretko označavaju kao „ustaše“, čime se politički protivnici povezuju sa istorijskim neprijateljem i izmeštaju iz legitimne političke debate.
Profesorka Ana Martinoli smatra da takva retorika nije slučajna, već da predstavlja način političke mobilizacije u trenucima kada vlast želi da .preusmeri pažnju sa unutrašnjih problema.
“Ono što gledamo u Srbiji deceniju i više je klasičan primer onoga što se naziva etničko nadmetanje, situacija u kojoj politička snaga, suočena sa padom poverenja zbog unutrašnjih problema, preusmerava pažnju javnosti na spoljašnju ili unutrašnju ‘pretnju’… Ovakva komunikacija ne služi samo proizvodnji nacionalne homogenizacije, već i pomeranju fokusa sa konkretnih političkih pitanja – korupcije, odgovornosti institucija ili zahteva protesta – na simboličke sukobe identiteta”, objašnjava Martinoli.
Prema njenim rečima, ovakav govor najviše deluje na već formirano biračko jezgro, jer učvršćuje lojalnost i homogenizuje pristalice vlasti. Kod mlađih i neopredeljenih građana njegov domet može biti slabiji, pa čak i proizvesti zamor ili otpor. Zato ga Martinoli opisuje kao „ciljanu mobilizaciju jezgra birača“ u trenucima kada je vlasti potrebna dodatna politička kohezija.
Tabloidi kao produžena ruka političkog targetiranja
Huškačku retoriku preuzimaju i vlastima naklonjeni mediji, koristeći je za diskreditovanje političkih protivnika, kritičkih novinara, nezavisnih medija i organizacija civilnog društva. Umesto da se bave njihovim argumentima ili radom, tabloidi ih povezuju sa istorijskim neprijateljima, proglašavaju „antisrpskim“ i targetiraju na nacionalnoj osnovi.
“SRBOMRZAČKA HRVATSKA PROPAGANDA I RASISTIČKA POLITIKA NA JEDNOM MESTU: Kakav je monstruozan model stvorila Jelena Stupljanin?”, naslov je teksta koji je objavio portal Novosti krajem marta ove godine.
Na meti su naročito oni koji se kritički bave ratovima devedesetih i temom pomirenja. Informer je nedavno objavio tekst pod naslovom „Dinko i šiptarska novinarka podržali blokadere i napali Srbiju: Dobro je što kažu da su Srbi krivi za ratove u Jugoslaviji“, u kojem se Dinko Gruhonjić označava kao „autonomaš“ i „antisrpski orijentisan profesor“, dok se novinarka Getoarbe Mulići pogrdno targetira na nacionalnoj osnovi.
Nisu samo pojedinci na meti prorežimskih tabloida, već su tu i mediji koji kritički izveštavaju o radu vlasti, pa i organizacije civilnog društva. Tako je portal 24/7 pisao o NUNS-u, a isti tekst preneli su Novosti, B92, NS uživo i još neke opskurne veb stranice.
„NUNS podržava koljačku politiku NDH: Otvorili vrata naslednicima Pavelića i Šakića!“, naslov je teksta u kojem je NUNS označen kao „politička ekspozitura za podršku antisrpskim, ustaškim i destruktivnim ideologijama”. Povod za napad bio je poziv novinarima i novinarkama da tokom građanskog protesta 28. juna slobodno koriste kancelariju NUNS-a za rad i odmor.
Za Anu Martinoli ovakvi naslovi imaju dvostruku funkciju.
“Prva je delegitimizacija povezivanjem kritičara, novinarskih udruženja ili nezavisnih medija sa istorijskim ‘neprijateljem’ (hrvatskom propagandom, NDH, etničkim etiketama poput ‘šiptarske novinarke’), čime se pokušava obesmisliti njihova profesionalna i moralna pozicija bez ulaženja u suštinu njihovih argumenata. Druga funkcija je signalizacija lojalnosti publici jer ovakav jezik testira i potvrđuje pripadnost ‘ispravnoj’ strani, učvršćujući podelu na ‘nas’ i ‘njih’. Na nivou regionalnih odnosa, posledice su ozbiljne jer ovakav sadržaj ne ostaje izolovan u jednoj javnosti, već se prenosi i reinterpretira u medijima sa druge strane granice, hraneći reciprocitet, pa hrvatski tabloidi reaguju na srpske, i obrnuto”, objašnjava Martinoli.
Ona dodaje i da takav pristup otežava rad regionalnih inicijativa za suočavanje sa prošlošću.
“Normalizuje govor mržnje kao deo svakodnevnog medijskog diskursa i sužava prostor za bilo kakav dijalog koji ne polazi od pretpostavke neprijateljstva. Konačno, kada se pojedinci ili organizacije označavaju kao ‘izdajnici’, ‘ustaše’, ‘srbomrsci’ ili strani agenti, takvo etiketiranje ne ostaje samo na simboličkom nivou, već doprinosi stvaranju atmosfere u kojoj su verbalni napadi, kampanje uznemiravanja ili pretnje prema tim osobama društveno prihvatljiviji”, kaže profesorka.
Dijalog o prošlosti kao pretnja vladajućem narativu
Nasuprot sadržajima koji održavaju podele i proizvode nove neprijatelje, teme tranzicione pravde, prihvatanja činjenica i suočavanja sa ratnom prošlošću ostaju na marginama srpskog medijskog prostora. Oni koji o tim pitanjima govore često se označavaju kao izdajnici ili strani plaćenici, nakon čega medijsko targetiranje neretko prerasta u organizovane kampanje na društvenim mrežama i javne napade političkih zvaničnika. Takav obrazac odvraća druge od bavljenja prošlošću i sužava prostor za kritiku dominantnih nacionalnih narativa.
Ana Martinoli smatra da marginalizacija ovih tema nije slučajna.
„Tržišna logika medija i trka za profitom nagrađuju sukob i senzaciju, dok je pomirenje sporo, kompleksno i teško se uklapa u logiku klikova. Dodatno, novinari, istraživači i aktivisti koji se time bave (kroz inicijative poput REKOM-a, Fonda za humanitarno pravo ili Inicijative mladih za ljudska prava) sistematski se etiketiraju kao ’izdajnici’ ili ’strani plaćenici’, što proizvodi efekat zastrašivanja i odvraća druge od bavljenja temom“, kaže naša sagovornica.
Ona naglašava da pitanje pomirenja nije samo pitanje odnosa među državama, već i pitanje unutrašnje demokratizacije društava.
„Društvo koje nije spremno da kritički razgovara o sopstvenoj prošlosti teško može da razvije kulturu dijaloga i tolerancije u sadašnjosti. Da li je pomirenje uopšte moguće u trenutnim okolnostima? Teško je govoriti o pomirenju ’odozgo’, dok god politički vrh ima interes da održava podele, jer pomirenje pretpostavlja priznanje, a priznanje narušava narativ kolektivne nedužnosti na kome se delom zasniva legitimitet“, objašnjava profesorka i dodaje da se radi o začaranom krugu iz koga nijedna vlast posle 5. oktobra nije iskreno pokušala da izađe.
Ipak, kako kaže, dešava se pomirenje „odozdo“ kroz civilno društvo, nezavisne medije, regionalne novinarske mreže i kulturne razmene koje održavaju alternativni prostor dijaloga.
„Promena bi zahtevala institucionalnu podršku tranzicionoj pravdi koja bi se odrazila i na obrazovni sistem i sadržaj udžbenika, sistemsko uvođenje medijske pismenosti koja prepoznaje obrasce govora mržnje, i, što je najteže postići, političku volju koja trenutno ne postoji jer ide protiv kratkoročnog izbornog interesa. Na kraju, da završimo sa medijima – oni nisu samo mesto na kome se pomirenje reflektuje, već jedan od ključnih aktera koji mogu da ga podstiču ili da ga onemogućavaju. Nažalost, srpski mediji su već godinama opredeljeni za ovo drugo“, zaključuje profesorka Ana Martinoli.
