Ševa, kako
smo ga od milošte zvali, rođen je 9. marta 1936. godine u Kadinim Selu, u
tadašnjem Skopskom srezu, u Makedoniji. Godine 1941. njegove roditelje Ličane
proterao je okupator u selo Pukovac, srez dobrički, otac mu je bio partizan, a
i stric u odredu politički komesar. Posle rata, njegova porodica je
kolonizirana u Jabuku kod Pančeva. U Prvoj beogradskoj gimnaziji Ševa se
zainteresovao za novinarstvo, preko literarne sekcije, kada je i počeo da piše
kao član redakcije „Lista mladih”. Sarađivao je u listovima „Omladina”, „Naš
vesnik”, „Sport”, bio sekretar časopisa „Mladost”. Studirao je Pravni fakultet
u Beogradu, a 1958. godine došao u „Politiku”, gde je brzo pokazao reporterski
dar, a jedan je od osnivača lista „Politika ekspres”, gde je radio do jula
1994. godine. Čitaoci tog lista prepoznavali su ga po sjajnim reportažama,
pokrenuo je izuzetnu kontakt rubriku „Tribina”, radio je kao urednik, a jedno
vreme i kao zamenik glavnog urednika. Stevan Šević biće kremiran u petak u
12.30 časova na Novom groblju u Beogradu. #R. Dž.
***
Kad
je zakazala mašina, nije zakazao čovek, stoji na mesinganoj ploči, podignutoj
na zidu, na uglu Zetske i Cetinjske ulice, sa leve strane kad se Cetinjskom
silazi ka Skadarliji. Mlađi „Politikini” ljudi verovatno ne znaju da su to reči
Stevana Ševića, tadašnjeg urednika Beogradske rubrike „Ekspresa” iz davne, beše
li to 1964. godine, kad je ovaj velikan duše, tela i pera uvodio u tajne zanata
jedva nešto mlađe od sebe, a iza sebe već tada imajući opus nezaboravnih
reportaža i izveštaja, posebno onih iz suda. Mnogima od nas, njegovih učenika,
nije bilo jasno kako taj velikan pera s dugačkom, ali dinamičnom,
„foknerovskom” rečenicom ima strpljenja da bdi nad početničkim tekstovima,
nastojeći da na novinski prihvatljiv način pomiri preambicioznu „literarnost”
pisaca najbanalnijih vesti sa neprikosnovenim zakonitostima novinarskog zanata.
Nije
Ševa samo nastojao, uspevao je, štiteći istovremeno i integritet novinara i
integritet vesti, izveštaja, reportaže. Izneo je celu generaciju sadašnjih
70-godišnjaka. Eh, kako smo se samo gorko smejali, kad smo poslednji put u
bašti „Lipovog lada” sedeli Ševa, Backo i potpisnik ovih bolnih redaka dok smo
naručivali neke moderne bućkuriše s mlekom, bez traga alkohola, bez duvanskog
dima, u bašti kojom je pirkao večernji povetarac s Bulevara, nekadašnjeg
Carigradskog druma, i jedan od nas omatorelih „musketara” sećao se naslova
priče Vladana Desnice „Olupine na suncu”.
I
danas neki od nas silaze Cetinjskom, prema Skadarliji, obavezno zastanu na uglu
Cetinjske i Zetske, pročitaju one Ševine reči izlivene u mesingu. Ko je bio taj
vozač kamiona koji se spuštao Cetinjskom, i kad su mu otkazale kočnice, da ne
bi zgazio dete okrenuo volan ulevo i teško vozilo bukvalno zario u zid, unapred
znajući da neće preživeti? Eto jedne od priča izgubljenih u vremenu kad od
ljudskog podviga ostaje samo podvig, a ime i prezime čoveka koji nije otkazao
kad je otkazala mašina, ostalo zagubljeno u ljudskom sećanju, a podvig,
zahvaljujući Ševi, ostao u vremenu koje je prošlo, koje traje i koje će
potrajati.
Nema
više vinjaka, ni duvana, ni „Ekspresa”, nema od juče ni Ševe. Ostaju ljudski
večne i potvrđene one Ševine reč izlivene u mesinganoj ploči na zidu Zetske
ulice da nas opominju dok trajemo.
Autor:
Slavo Stojković
