Zaposleni
u internet-izdanju jednog velikog elektronskog medija rekli su nam da su
objavili prilog o okruglom stolu, ali su odmah morali da ga uklone „po nalogu
odozgo“.
S
druge strane, ne samo učesnici okruglog stola, već i mnogi ljudi iz medija i
relevantnih stranih i domaćih organizacija sa kojima sam poslednjih nedelja
razgovarala, uveravaju me u značaj našeg Izveštaja, da su u njemu prvi put
sistematizovani i zvanično saopšteni problemi za koje se već godinama „zna“, i
da je Savet napravio prvi pravi korak u razmatranju prepreka slobodi medija i
stvaranju demokratske javnosti u Srbiji.
Ignorisanje
većine medija, manipulacije RTS-a i podrška medijskih radnika i kompetentne
javnosti upućuju me na isti zaključak – da su problemi koje smo izdvojili
relevantni, da smo ih dobro analizirali, da su zaključci o veoma lošem stanju
medijskih sloboda tačni.
Dok
se razvijena društva otvoreno suočavaju sa novim protivrečnostima odnosa države
i medijskih magnata i reflektuju ih kroz viševekovne vrednosti slobode štampe,
problemi medija u Srbiji i dalje su u domenu „nevidljive ruke“ koja njima
upravlja. U Izveštaju Saveta izdvojili smo i analizirali tri aspekta ovog
problema: netransparentnost vlasništva, finansijski uticaj države na medije i
ulogu RTS-a. Čak 18 velikih medija u Srbiji je u vlasništvu ljudi koji se
skrivaju iza of-šor računa, ili kao paravan koriste osobe koje nisu pravi
vlasnici. Ova situacija ne samo što onemogućava građane da povežu sadržaje u
Večernjim novostima i na TV Avala sa interesima Milana Beka i Željka Mitrovića,
već dovodi i do nezakonite koncentracije. Ukoliko nije poznat pravi vlasnik,
nemoguće je utvrditi da li on kontroliše i druge medije, odnosno da li je došlo
do koncentracije. Skriveno vlasništvo i medijska koncentracija su zakonom
zabranjeni, postoji institucija koja zakon sprovodi, kao i državna strategija
doneta u širokoj javnoj raspravi. Sve postoji, osim transparentnosti medijskog
vlasništva i sprečavanja koncentracije. Umesto da radi posao zbog kojih je
osnovana, RRA zapravo učestvuje u kršenju zakona.
Skriveno
vlasništvo i skrivena koncentracija samo su jedan aspekt „nevidljive ruke“.
Vlast u Srbiji za propagandu godišnje izdvaja najmanje 15 miliona evra, a kada
se tome dodaju i sredstva koja se izdvajaju za rad medija, dolazimo do iznosa
između 36 i 40 miliona evra.
Šta
dobijaju zauzvrat?
Ministarstvo
životne sredine za medijsku promociju izdvaja najmanje 1,5 miliona evra
godišnje. Krajem prošle godine, Savet je dostavio Vladi Izveštaj o poslu
postavljanja optičkih kablova kroz Srbiju, koji je poveren preduzeću Nuba
invest. Prema navodima iz hrvatskih medija, vlasnik Nuba investa je blizak
prijatelj ministra Dulića, što ministar nikada nije demantovao. Mediji su
prećutali Izveštaj Saveta.
Posebno
važan deo „nevidljive ruke“ su PR agencije i produkcijske kuće. Deo državnih
institucija i javnih preduzeća redovno angažuje privatne PR firme, iako u svom
sastavu imaju čitave službe zadužene za iste poslove. Najčešće sarađuju sa
konglomeratima iza kojih stoje Srđan Šaper i Dragan Đilas, a to su upravo one
firme koje imaju najvrednije poslove sa televizijama i u prilici su da utiču i
na oglašavanje, i na uređivačku politiku. Naravno, agenciju Profajler tim, koja
je povezana sa Aleksandrom Vučićem, redovno angažuju opštine u kojima je na
vlasti SNS.
Drugim
rečima, imamo i zakone koji zabranjuju sukob interesa, zabranjuju političkim
strankama da osnivaju medije, imamo zakon o finansiranju političkih kampanja,
imamo propise koji regulišu javne nabavke usluga oglašavanja, imamo i
institucije koje ove zakone sprovode i bezbroj strategija. I opet se radi sve
ono što je zabranjeno.
U
razvijenim društvima javni servis je centar zaštite javnog interesa u
informisanju, jer postavlja i štiti profesionalne standarde prema kojima se
usmeravaju i privatni mediji. U Srbiji, međutim, RTS je najkontrolisaniji
medij, što građanima koji ga finansiraju stvara višestruku štetu – ne samo što
ne dobijaju valjane informacije, već se radom „javnog servisa“ podstiče
degradacija profesionalnih standarda. Sva pitanja od značaja za nezavisan i
odgovoran rad javnog servisa kod nas se rešavaju na način suprotan praksi
demokratskih društava. Javni servis bi morao biti otporan na pritiske vlasti, a
država bi morala da kontroliše trošenje budžetskih sredstava koja se izdvajaju
za njegov rad.
U
Srbiji, međutim, skupština nameće RTS-u obavezu da njena zasedanja prenosi u
celini (za razliku od, recimo, BBC-a, koji samostalno odlučuje koji delovi
skupštinske rasprave su relevantni za javnost), a istovremeno ne reaguje na
činjenicu da RTS od 2008. godine ne izvršava zakonsku obavezu da javnosti,
vladi i skupštini dostavi svoje završne račune. Savet je za potrebe Izveštaja o
medijima godinu dana pokušavao da od RTS-a dobije dokumentaciju o njihovoj
saradnji sa PR agencijama i produkcijskim kućama. Uprkos nalozima Poverenika za
informacije, do danas nismo dobili tražene podatke. Direktor RTS-a je platio
kaznu zbog nepostupanja po nalogu Poverenika, novcem građana kojima je
prethodno uskratio informacije o poslovanju javnog servisa.
Osnovni
cilj Saveta je bio da pokrenemo široku raspravu o položaju medija u Srbiji,
tako da smo tokom rada na Izveštaju sarađivali sa brojnim medijskim ekspertima
i stranim i domaćim organizacijama. Tekst smo više puta dopunjavali u skladu sa
sugestijama ljudi koji se godinama bave medijima, ili rade u njima, a kako je
radna verzija izveštaja bila upućena mnogima, došla je i do mnogih koji su bili
predmet istraživanja. Tako smo dobili i neke sugestije koje nismo prihvatili.
Upravni
odbor RTS-a nam je u znak dobre volje dostavio nekoliko traženih dokumenata i
najavio da će ubrzo dati i ostale, ali su prigovorili da Udruženje
televizijskih eksperata sa kojim smo sarađivali priča neistine i da njihove
materijale ne bi trebalo da koristimo, jer je u toku krivični postupak koji RTS
vodi protiv udruženja. Zahvalili smo im se na onih nekoliko dostavljenih
dokumenata. Ostale još uvek nismo dobili.
Iz
Meken grupe pokušali su da nam objasne da njihova saradnja sa državnim organima
i nije tako velika, niti su veze Srđana Šapera sa DS važne. Nakon ovog
sastanka, uneli smo u izveštaj izvod iz intervjua u kom predsednik Tadić
objašnjava kako iza njega ne stoji niko, sem trojice prijatelja, od kojih je
jedan Srđan Šaper.
Predstavnik
agencije A-media nije negirao da ova firma sarađuje isključivo sa državnim
organima koje vode kadrovi G17 plus, ali je rekao da za to nije znao, da ova
firma nema nikakve veze sa G17 plus, iako je njen direktor i jedan od udeličara
istaknuti član ove stranke Tomislav Damnjanović. Gospodin Damnjanović navodno
uopšte i ne vodi poslovanje A-medie. Jedan od argumenata predstavnika ove
agencije, neubedljiv kao i svi ostali, bio je da će podneti tužbu protiv Saveta
ako ne izbacimo iz Izveštaja pasus o njihovoj firmi. Pasus je ostao.
Jasno
je zbog čega vlast ima potrebu da kontroliše medije. Slobodni mediji su najsnažnija
prepreka sistemskoj korupciji, a kontrolisani mediji su njen najmoćniji
podsistem. Gotovo svakodnevno, na beogradskim ulicama i na putevima širom
Srbije odvija se živi teatar koji najbolje ocenjuje rad ministara nadležnih za
ekonomiju, privatizaciju, poljoprivredu, zapošljavanje i socijalnu politiku –
onih koje najviše izdvajaju za usluge oglašavanja.
Vlast
nastoji da stvarne posledice svog postupanja sakrije od javnosti ne samo
policijskim kordonima, već i bučnom reklamom, za koju je spremna da izdvoji
enormne sume novca iz džepova nezadovoljnih građana. Zaključujući vredne
ugovore sa vlastima i njihovim propagandnim agencijama, mediji preuzimaju ne
samo obavezu da prenose propagandne sadržaje, već i da zatvore oči pred
stvarnošću.
„Nevidljiva
ruka“ zapravo je vrlo vidljiva. Treba samo odbiti da zatvorite oči.
Autor: Verica Barać
