ENУ суд новинари по правилу долазе или као извештачи или као тужена страна коју појединци или институције терете за клевету или увреду. У улози тужилаца виђају се неупоредиво ређе, чак и када су им радна права озбиљно угрожена. Овакав закључак се наметнуо и на недавном семинару о одбрани социјалних и професионалних права новинара који је на Палићу организовало Независно удружење новинара Србије у сарадњи с Међународном федерацијом новинара.
– Мислим да су права новинара и других запослених у медијима на ниском нивоу, не само због постојеће законске регулативе, већ и зато што се ни сами новинари нису добро организовали да остваре заштиту коју им закон пружа. Било би добро да имају такав синдикат који би могао да се избори за та права. Било је случајева медијских кућа у којима људи и по 10 година раде без уговора или било ког папира, а да тамошњи синдикати, али ни запослени, не реагују. Они се ослањају на усмена обећања и очекивања да ће једном, ко зна кад, ипак добити неки уговор – каже Снежана Ђокић која се годинама, а однедавно и као адвокат НУНС-а, бави случајевима радноправне заштите новинара.
Није кукавичлук већ незнање
Без уговора, на суду је проблем доказати да је неко радио толике године, па се то чини помоћу сведока. Сличне проблеме имају запослени и у другим областима, али, за разлику од њих, новинари се, по искуству овог адвоката, устежу да потраже судску заштиту.
– И мени је то чудно, јер већина новинара нису кукавице, али као да се осећају непријатно да неко своје право остваре на суду. Не знам да ли је реч о страху од отпуштања, очекивању да се то неће десити баш њима и надањима да ће једном ипак регулисати свој статус? Мислим да новинари упркос свему нису довољно едуковани о својим правима. Кад дођу, најчешће ме питају: „Зар баш морам да тужим?” Они који су и даље радно ангажовани углавном одустају од тужбе, а они који то чине – већ су добили отказ. Тешко је објаснити да се људи који се у свом послу баве заштитом права других устежу да преко суда остваре своја елементарна права.
То илуструје пример седамдесетак новинара „Борбе” којима је, уз напомену да ће се гласило угасити а они остати без посла, понуђено да потпишу решење да су технолошки вишак. У таквим случајевима, каже Снежана Ђокић, радник треба да добије и потврду да је послодавац уплатио све доприносе за, рецимо, стаж, социјално. Иако су потврде добили, потоњом провером се показало да доприноси нису уплаћени. Само се неколико радника у овом случају обратило суду. Иако су овакве ујдурме кривична дела, наша саговорница каже да се један број оштећених устеже да поднесе кривичну пријаву.
Неселективан пријем сеје страх
То, наравно, није једини случај изигравања закона у медијским кућама, а малобројност оних који се обраћају суду иде наруку послодавцу који у таквим случајевима не обештећује све. У време када постоје многа приватна гласила оваквих појава и спорова све је више. На поменутом семинару, рецимо, немачки адвокат који заступа новинаре у оваквим споровима био је зачуђен податком да људи раде и по 10 година без уговора, али и дужином судских спорова.
Иако је уверена да „пре суда треба покушати да се овакви спорови реше на коректан начин у кући”, Мила Вуковић, доскорашњи новинар „Борбе”, ипак је била принуђена да правду потражи пред судом. Прошлог лета умањене су јој три плате без образложења. Уз помоћ суда добила је накнаду за закинуте зараде. Тај пут, из само њима знаних разлога, нису изабрали и други кажњени на исти начин.
И у текући спор који води због неуплаћених доприноса за стаж из претходних година нису се укључили сви оштећени, већ само њих тридесетак. Мила Вуковић сматра да је „пресудан моменат страх да ће ако туже фирму бити шиканирани, па и изгубити посао”. Уместо одговора, пита: „У којој то професији сем у новинарској постоји могућност да се ради са било каквом стручном спремом?” У редакције долазе људи без искуства и са недовољно образовања, па није ни чудно што је тако регрутовани кадар у сталном страху од губитка посла за који нема квалификацију и што не инсистира на својим радним правима.
Марија Петрић
