Omer
Karabeg: Naše sagovornice su Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv
korupcije Vlade Srbije, i Snježana Milivojević, profesorka Fakuleta političkih
nauka u Beogradu. Savet za borbu protiv korupcije je nedavno napravio izveštaj
o pritiscima i kontroli medija u Srbiji. Vaš je zaključak, gospođo Barać, da je
jedan od glavnih uzroka sadašnje loše medijske situacije u Srbiji to što se ne
zna ko su vlasnici većine medija, odnosno njihova imena se kriju od javnosti?
Zašto se to radi?
Verica
Barać: Ako se ne znaju vlasnici onda se ne može utvrditi da li ima nedozvoljene
koncentracije vlasništva nad medijima. I što je još važnije želi se izbeći
ispitivanje porekla novca kojima su novine, radio ili televizijska stanica
kupljena.
Snježana
Milivojević: I ja mislim da se imena vlasnika kriju da se ne bi otvorilo
pitanje porekla novca. Naime većina komercijalnih medija nastala je u
devedesetim kada se novac sticao na misteriozan način. U to vreme su nas kolege
istraživači iz inostranstva upozoravali da se ovde preko medija ili pere novac
ili se on ulaže u medije da bi se obezbedio politički i ekonomski uticaj. Imena
pravih vlasnika se kriju i zbog toga da se ne bi ustanovila veza između
vlasnika i sadržaja koje njihovi mediji plasiraju jer se mediji često koriste
za ostvarivanje političkih, komercijalnih i ličnih ciljeva. Stvar dodatno
komplikuju činjenica što se pravi vlasnici kriju iza takozvanih off-shore
kompanija.
Verica
Barać: Kad krenete u potragu za tim off-shore kompanijama, koje se nalaze na
egzotičnim lokacijama, uđete u lavirint iz koga nema izlaza. U najboljem
slučaju možete saznati samo ime advokatske kancelarije koja zastupa pravog
vlasnika. Sve to ima veze sa iznošenjem novca iz zemlje devedesetih godina čiji
su tragovi brižljivo sakriveni. Stvoreni su mehanizmi koji omogućavaju da to
ostane sakriveno. Sve što se želi sakriti, sakrije se.
Omer
Karabeg: Da li bi vlast, kad bi htela, mogla da sazna ko su pravi vlasnici i ko
stoji iza advokatskih kancelarija koje se pojavljuju kao formalni vlasnici
medija u Srbiji.
Snježana
Milivojević: Mislim da bi država mogla to da sazna, kada bi htela.
Omer
Karabeg: Ima li indicija da je najveći srpski tajkun, Miroslav Mišković,
vlasnik nekih medija ili da ima udeo u vlasništvu?
Verica
Barać: Teško je to reći. Kao što sam rekla, sva važna pitanja u Srbiji su
sakrivena. Možemo samo da nagađamo da li novcem koji je iznet iz zemlje još
uvek raspolažu neke UDBE ili je on prebačen na privatne račune. Kada je Savet
za borbu protiv korupcije istraživao nedavnu prodaju Miškovićeve Delte
belgijskom Delezu, videli smo da Miškovićeva firma Hemslejd, koja se nalazi na
Kipru i koja se pojavljivala kao kupac brojnih preduzeća u Srbiji, i danas ima
vlasnika na nekoj off-shor destinaciji, a taj vlasnik je nepoznat. Naš savet je
detaljno analizirao slučaj kupovine „Večernjih novosti“. To je organizovani
kriminal uz pomoć državnih institucija. Ispostavilo se da su tri inostrane
firme, koje su kupile „ Večernje novosti“, samo formalno inostrane, a da iza njih
stoji Milan Beko. To je omogućilo da procedura, koja je trebalo da bude
poštovana prilikom kupovine akcija tog lista, bude prekršena. Zbog toga,
naravno, niko nije odgovarao.
Snježana
Milivojević: Ovo što je Savet za borbu protiv korupcije uradio je prvi izveštaj
u kome se vlasnička struktura dovodi u direktnu vezu sa sadržajem medija.
Izveštaj pokazuje da su neki mediji stavljeni u službu interesa njihovih
vlasnika – tajkuna.
Verica
Barać: U Srbiji čak i onaj tajkun koji kupi medij radi profita ne ostvaruje taj
profit na tržistu. Mnogo je lagodnije dobijati novac iz budžeta. U Srbiji skoro
četvrtina novca koji se potroši za oglašavanje ide iz budžeta. Ministarstva i
državne institucije troše ogroman novac na reklamiranje svojih aktivnosti i
kampanja. Naši mediji sve više postaju propagandni servis za plasiranje
dirigovanih informacija. Umesto da istinito izveštavaju, oni kreiraju javno
mnijenje onako kako to odgovara moćnicima.
Omer
Karabeg: Pomenuli ste korišćenje budžeta da bi se kontrolisali mediji. Na koji
način se to radi?
Verica
Barać: Veoma često ministarstva daju medijima da im obave neka istraživanja.
Umesto da sami to urade, što im je posao, oni to naruče od medija. Naravno, da
se onda o tim ministarstvima ne piše kritički. Drugi način je zakup prostora za
reklamne kampanje nakon kojih obavezno ide intervju sa ministrom. Tako se o
trošku države promoviše ministar a s njim i njegova politička stranka.
Snježana
Milivojević: Jeste li videli da u Medijskoj strategiji Srbije, koju je nedavno
usvojila vlada, stoji da država treba da se povuče iz medija. To bi bilo
revolucionarno da je urađeno pre deset godina na početku tranzicije, a danas to
zvuči smešno. Inače, glavni novac za finansiranje medija dolazi od države. Kroz
razne forme oglašavanja država daje medijima oko 15 miliona evra godišnje, a
između 21 i 25 miliona stiže po osnovu konkursa i raznih formi državne pomoći.
Godišnji budžet za oglašavanje Telekoma, a to je javno preduzeće, iznosi 30
miliona evra. Kada tome dodate i druga javna preduzeća i činjenicu da se Radio
televizija Srbije također finansira iz javnih prihoda ispostavlja se da je ceo
kolač novca koji je na neki način vezan za državu gotovo jednak onoj sumi koji
dolazi od agencija za oglašavanje.
Omer
Karabeg: Često čujem od kolega novinara da je danas stanje u medijima gore nego
u Miloševićevo vreme i da danas ima manje nezavisnih medija. Da li je to
preterivanje?
Snježana
Milivojević: Meni se čini da jeste. Vrlo sam kritična prema sadašnjem stanju u
medijima, ali ne mislim da su to uporedive stvari. Mislim da nije u redu
porediti sadašnju situaciju sa onom u jednom diktatorskom ili bar autokratskom
režimu.
Verica
Barać: Mislim da u tvrdnjama da je danas gore nego u Miloševićevo vreme ima
dosta istine jer je u to vreme bilo medija koji se nisu plašili da puste
informacije koje se nisu sviđale tadašnjem režimu. Kasnije to nije bilo tako.
Navešću vam jedan primer. Kada je 2006. godine na referendumu usvojen novi
ustav Srbije, jasno je bilo da se je tu radilo o prevari jer se ustavnom preambulom
ne može rešiti problem Kosova. Da bi referendum uspeo pokradeni su glasovi.
Kada su jedog stručnjaka iz CESIDA pitali zašto nisu organizovali nikakvu
kontrolu glasanja on je doslovce rekao: „Pa nismo očekivali da birački odbori
ponovo pune glasačke kutije“. Ja sam tada pokušavala da o tome nešto kažem za
medije koji su još uvek imali neku samostalnost, kao što je bio B 92, ali niko
to nije hteo da objavi. Tada je po meni krenula regresija u našoj tranziciji.
Do tog vremena bilo je pokušaja da se nešto promeni, ali nakon donošenja novog
ustava ušlo se u period restauracije. U poslednje dve-tri godine stanje se još
više pogoršalo, posebno u onim medijima kojima smo nekada verovali. Nedavno sam
ušla u zgradu B 92 i konstatovala da u holu nema više fotografije svih onih
novinara kojima smo verovali, sve su sklonjene.
Omer
Karabeg: Ima li nade da se mediji u neko skorije vreme oslobode zagrljaja
političara i tajkuna?
Snježana
Milivojević: Neki dan sam pročitala zanimljivu analizu jednog američkog
teoretičara koji kaže: „Sram bilo američke medije koji su sve do krize koja je
2008. zapljusnula svet, hvalili korporativnu Ameriku i taj pravac razvoja, da
ne pričamo o ratovima koji je vodila Bušova administracija“. Ne kažem ovo da
bih tražila alibi za ovdašnje medije, nego da naglasim koliko je to teško
izvesti. Moram, međutim, reći da su naši mediji u ono užasno vreme devedesetih
godina imali i finansijsku i moralnu i profesionalnu podršku demokratskog
sveta. Tada su novinari imali osećaj da rade pravu stvar za demokratizaciju
zemlje. Šta se desilo pa da nakon dolaska demokratrije skoro nijedan od tih
medija nije preživeo, i to ne samo u Srbiji. Zato treba postaviti pitanje zašto
smo svi mi dozvolili da ostanemo bez medija koji su nam bili jedna od retkih
svetlih tački u devedesetim godinama. Ljudi sve više komuniciraju preko
socijalnih mreža i novih medija koje niko ne može staviti pod kontrolu kao
tradicionalne medije. Sve one koji misle da to nije baš neka velika stvar
podsetila bih na ono što je uradio Njikileaks i na pobunu građana protiv onoga
što je Mardokova imperija radila u Britaniji. Ne bih to podcenjivala jer mislim
da ta vrsta razmene informacija, kojom se na neki način uskraćuje poverenje
tradicionalnim medijima, nosi značajan demokratski potencijal.
Verica
Barać: Ova vlast je uradila nešto što ni komunizam nije uspeo da uradi. Ona je
zajedno sa političkim strankama ušla u sva udruženja. Advokatska komora je,
recimo, nekada bila utočište za nekoga koga je vlast isterala iz javne službe.
Ako je bio profesionalac, on je mogao da radi kao advokat i Advokatska komora
ga je štitila. To je važilo i za mnoga druga profesionalna udruženja. Danas to
više nije tako. Ova vlast je uspela da razbije i Advokatsku komoru kao i druga
esnafska udruženja. Danas ni sindikati nisu više sindikati. Ali mislim da mora
doći do promene. Verujem da i pritisak Evropske unije može da pomogne. Nikada
nije bilo da vlast može sve da kontroliše. Tačno je da je ona donela zakone po
svojoj meri, da je formirala institucije koje joj odgovaraju, ali ona je
neuspešna na svim poljima, njeni rezultati su jako loši i sam život će
zahtevati promene.
Autor: Omer Karabeg
