Molim:
pre neki dan dobije Petar Luković dva sudska poziva. Jedan za istražnog sudiju
po krivičnoj tužbi za uvredu i klevetu; drugi za glavnu raspravu u parnici
(duševnih bolova za milion i po dinara) po istom delu. E, sad: tu je zanimljivo
nekoliko stvari. Kao prvo, Pera Luković nije dobio svoj primerak privatnih
tužbi – što bi morao po oba postupka. Morao je da potegne u pisarnicu Višeg
suda i da se posvađa sa nekom gospođom koja mu je na kraju preko volje uručila
tužbu. U parnici, naime, tuženi ima rok od mesec dana da na tužbu odgovori; to
pravo ima svako osim Pere, očigledno.
Nije
to najgore, mada je ozbiljno kršenje postupka. Otvori Pera tužbu i ima šta da
vidi: tuži ga lice mirskog imena Jelenko, a crkvenog Filaret i hoće milion i po
za duševnu bolest, plus krivičnu sankciju za klevetu i uvredu, tešku robiju u
okovima, valjda. Nije to mala stvar, ej: Pera šiče na sveca! Ne znam – i ne
želim da znam – šta Pera o Filaretu misli, govori i piše; mogu da naslutim,
znajući dramske persone, ali to je ovoga trenutka manje važno. Bilo je važno
onda kada je Pera taj svoj sastav objavio prvo u splitskom „Feral Tribuneu“, pa
je to preneo isto tako pokojni list „As“ ovde. To se desilo 2007. godine, molim
da obratite pažnju. Tada je preosvećeni presavio tabak i tužio te novine, taj
„As“ za klevetu i uvredu, ali je nadležni sud tad, 2007, dakle, tu tužbu
odbacio. Ako su pravnici s kojima sam razgovarao u pravu, to je onda stvar
presuđena (res iudicata, rekli bi palanački advokati) i gotovo.
Obratite
sada pažnju: em je presuđeno, em su preosvećenome istekli svi rokovi,
objektivni i subjektivni, za podizanje privatnih tužbi za uvredu i klevetu, sve
i da nije već presuđeno. Ne može se podneti tužba za uvredu i klevetu u petoj
godini posle počinjenog dela. Upravo stoga bila je odbačena tužba generala u
penziji Ace Tomića protiv iskreno vašeg: dokazali smo mu da je lagao kad je
tvrdio da nije znao za nešto što sam ja objavio, nego da je, kao, saznao baš
pred istek zakonskog roka za tužbu. Zastara je zastara, a propuštanje rokova je
propuštanje rokova: kako za mene, tako i za Pahomija, na primer. Trebalo bi da
bude i za Peru Lukovića.
Ono
što mi ne ide u glupu glavu jeste sledeće: sudija koji pogleda tužbu za dela
uvrede, klevete i nanošenja duševnih bolova počinjena 2007. godine trebalo bi
da tu tužbu zgužva i baci u koš, a svojoj zapisničarki da izdiktira rešenje o
odbacivanju u dva-tri reda i tačka. Nekada su sudije to radile rutinski i
normalno, bez obaziranja na – kako ono reče Rade Bulatović? – da, „društvene
odnose“, je li.
Ne
bih se usudio, bez obzira na sve gore navedene procesne okolnosti, da
prognoziram ishod Filaretovih tužbi protiv Pere Lukovića. Te navedene procesne
okolnosti nekada ili na nekom drugom mestu bile bi dovoljne da se te tužbe
odbace smesta i da Pera za njih nikada i ne dozna. Tako barem ja shvatam ulogu
pravosuđa i posao sudije. Tu sada dolazimo do tih nesrećnih Bulatovićevih „društvenih
odnosa“: pošto je preosvećeni Filaret ipak crkveni knez od neke težine
(dovoljno je i što je vladika), njegove će se tužbe razmatrati iz druge, kako
bismo rekli, optike, je li. Pošto je sveta matera Srpska pravoslavna crkva u
ovoj sekularnoj, da ne kažemo laičkoj, državi postala politički činilac prvoga
reda, o nežnim osećanjima njenih episkopa kakvi su Pahomije i Filaret treba
voditi računa. Ne može sad tu neki Pera Luković da se izražava kako hoće – pa
makar i 2007. godine; duševna bolest na koju se Filaret žali mora biti da je
veoma ozbiljna, čim se on parniči opet i čim mu se tužbe ne odbacuju odmah iz
razloga očiglednih. Iz čistog pasjaluka voleo bih da do tih suđenja dođe, pa da
vidimo kako će preosvećeni dokazivati svoje duševne bolove: hoće li dovesti
svoga duhovnika da te bolove potvrdi, ili će doneti uverenja od mirskog
psihologa ili psihijatra? Taj Pera Luković mora da ga je ujeo za srce opasno i
duboko, čim ga duša još boli, a duša jednog vladike ipak nije tek bilo kakva
hrišćanska dušica. Vladika je to, ej! A o Crkvi, kako misli naša politička
klasa, valja voditi računa: trebaće nam za izbore, misle oni, sve gledajući u
Crkvu u Hrvata. To, međutim, nije isto: niti je bilo, niti jeste, niti će biti.
Još za stare i trule Kraljevine Jugoslavije vlada je Crkvu držala na svom
mestu. Kad su se vladike nešto kurobecale oko Konkordata i banovina, Milan
Stojadinović, premijer, rekao im je jasno: dobri oci episkopi, skinite mantije
i izađite na izbore, pa kad se prebrojite, onda mi se javite.
Kako
vidimo, Crkva u ovoj laičkoj državi od koje je, kao, odvojena, ima važniju
političku ulogu nego ikada u državi Srbiji. To je rezultat fantastičnih
predstava koju naši konzervativci imaju o nacionalnoj prošlosti, izmišljenih
tradicija, kako bi rekao pametni čiča-Hobsbaum. Popovima to, naravno, savršeno
odgovara: eto nama para, božjih džipova za Filareta, zastare procesa za
Pahomija i ostalog. Sami su ih pustili u kuću, a sada se čude što su im se
popeli na glavu. Tu je Pera Luković tek kolateralna šteta u grešnom odnosu
Crkve i Države; siroče ostavljeno na sudskom pragu.
P.S:
Pitala me je jedna bezazlena dušica da šta ja imam protiv Crkve. Prve mangupske
asocijacije u glavi bile su: DDT, beli luk, srebrni metak, ogledalo itd. Uzeo
sam se u pamet i rekao: protiv crkve imam Jevanđelja.
Autor:
Miloš Vasić
