Bila je zgodna prilika i u „Utisku
nedelje“, nekoliko dana kasnije. I tema
i sastav gostiju nagoveštavao je tako nešto, ali, avaj, ni reči (osim u uključenjima gladalaca) o milionima
koji su se slivali iz pojedinih ministarstvava u odredjene medije, misterijama
oko vlasništva, kontroli marketinškog tržišta…
A, onda, potpuni muk.
Zaglušujući govor tišine retko je
prekidan uglavnom solo istupima Verice
Barać ili pojedinačnimn pokušajima, kao u „Danasu“, da se ovoj temi posveti
dužna pažnja.
A,
sad, odjednom, „Vreme“ se vraća ovoj temi i to u punom kapacitetu!?
No, ‘ajmo
ispočetka., što bi rekao biznismen Milan Beko.
Izvešaj, sa svim svojim manama, do bola je
ogolio srpsku medijsku scenu. Malobrojni
su se (malo) zastideli, neki su diskretno
pocrveneli, a većina je Izveštaj shvatila kao još jedan neugodan ali neuspeo
Baraćkin pokušaj da uzdrma vladajući establišment. Ipaki, niko nije mogao da
ospori činjenicu da je Verica Barać pokazala i dokazala tezu o sistemskom gušenju slobode medija u
Srbiji, te da je vlast stvorila neku
vrstu perpetum mobila: mediji su
slobodni ali ustvari nisu slobodni.
Kako je vlast u tome uspela?
Sa tržišta je, naime, sklonjen gotovo
sav novac, ostavljena je mrvica tek radi ispunjavanja forme a ostatak je vešto
zakamufliran u ministarstva, agencije, lokalne, regionalne i lokalne organe
vlasti, i dve, tri marketinske kuće koje su, ne kako se eufemistički često
kaže, bliske vlasti, već su po svojoj materijalnoj, medijskoj i
političkoj moći sama vlast: Tu se otvarajunajmanje dva pitanja:
Ko je omogućio da u omalenom srpskom
etru, prema podacima iz avgusta 2011,, sa urednom dozvolom, program emituje 321
radio stanica i 134 televizija.
Štampanih medija je, po podacima, iz 2010. bilo 517!
Kako je moguće da se u Srbiji od
marketinškog kolača, procenjenog na 165 miliona dolara, drzava i paradrzavne agemcije kontrolišu skoro
dve trećine para koje se okreću u oglašavanju?
Dakle, mala bara mnogo krokodila.
Idealna pozicija za vlast. Nekome daš nešto, nekome ništa, a treće upućuješ na
tržište na kome em nema novca em i ono malo što ima opet kontrolišemo MI.
E, sad, kad su mediji videli da je vrag
odneo šalu, pošli su tragom novca. Imali su, doduše, mogućnost i da zakatanče
redakcije ali …
Odgovor se sam nudio.
Sve što se kasnije dešavalo prešlo je u
urbanu legendu (videti Baraćkin izveštaj –
prim. aut.).
Mediji su umesto kontrolora vlasti
postali deo vladajućeg mehanizma, umesto boraca protiv korupcije, pretvorili su
se u kariku koruptivnog lanca, umesto četvrtog stuba demokratije postali su
četvri stub vlasti, a da, iskreno,
velikog izbora nisu imali. Ili katanac na vrata ili Tomica i Dulić, da ne kažem
Mišković i Beko.
Ovo objašnjenje može zvučati krajnje pomirljivo i kompromiserski.
Slažem se i unapred prihvatam eventualnu oštru kritiku, pre svega, onih malobrojnih koji su odbili da učestvuju u
ovoj ne baš visoko moralnoj igri, poput „Peščanika“ ili „E-novina“. Sudbina
upravo ova dva medija, medjutim, pokazala je da se vlast rukovodila drevnom
kineskom mudrošću: nije važno da li je mačak beli ili crni, važno je da lovi
miševe.
I uspelo se u tome. „Nezavisnih“ medija
gotovo da nema a gradjani su izloženi nevidjenom brainwashing teroru strogo
kontrolisanog sistema informisanja.
I zato, za mene, nije poenta u (m)oralnoj
obdukciji Tijanića, Žarkovića, Verana Matića ili Veselina Simonovića. Mnogo je
važnije pitanje da li će ovaj sistem biti demontiran i da li se konačno shvatilo da mediji na ovaj
način, posle Baraćkinog izveštaja, ali i usvojene Medijske strategije, neće
moći da egzistiraju.
Hoću da verujem da su do sličnog
zaključka, nakon dvomesečnog većanja,
došli i vodeći ljudi prozvanih
medija, te otud i ovo iznenadno
otvaranje „medijske Pandorine kutije“.
Možda se, jel’ da, shvatilo da ovakvo
državno finansiranje medija neće biti moguće ubuduće sve i da Agencija za borbu
protiv korupcije nije objavila svoj izveštaj, pa se rešilo da se otvoreno
progovori o svemu što već godinama potapa medijski sektor .
Ipak, onako na slepo, uz odredjenu dozu
rezerve izazavanu, pre svega, Simonovićevim govorom na Press Media Summit-u i
porukom vladinom i nevladinom sektoru da se manu medija, verovatnijim mi se
čini da se u medjuvremenu pronašlo rešenje za prepakovanje ovog modela u
elegantniju formu, pa ‘ajde
sad da Baraćki i ostalima resetujemo
hardver i pokažemo da ništa, ama baš ništa nije tačno od onog što se
tvrdi u izveštaju Agencije za borbu protiv korupcije.
Ako je ovo drugo u pitanju, onda smo,
zaista. džabe krečili. I to pred izbore.
Autor: Vukašin Obradović
