Ko o čemu, Verica Barać o
korupciji. Dobro, to je gospođi posao, ali je ona svojim udarničkim radom
stvorila sliku društva u kome je percepcija korupcije jača nego što je
korupcija sama po sebi. Ovde svi misle da su svi potplaćeni i dokazi se više i
ne traže, a dokaz da po prijavama Saveta za borbu protiv korupcije nije
pokrenut, slovima nijedan, a brojevima nula (0) procesa protiv navodnih
učinilaca korupcionih nedela prostom svetu kome se Baraćka udvara u suštini je
dokaz da su korumpirani i tužioci i sudije.
Ima li nevinih? Teško.
Verica Barać je, inače,
najdugovečniji funkcioner bilo čega u Srbiji. Nju je na mesto predsednice
Saveta za borbu protiv korupcije postavio pokojni Zoran Đinđić. Vlade su se
menjale, samo nju niko nije promenio. U međuvremenu korupcija je još porasla,
osnovana je i Agencija za borbu protiv korupcije, ali Savet opstaje a da niko
ne zna ko je član Saveta. U 2010. godini iz budžeta Srbije dobili su oko 24
miliona dinara a potrošili oko 19 miliona, ali rekao bih – uzalud.
Onda se, pre jedno mesec dana,
pojavio izveštaj o pritiscima i kontroli medija i zaključak da na osnovu
analize trideset relevantnih medija „više ne postoji medij iz koga građani
mogu da dobiju potpune i objektivne informacije“. Pošto je izveštaj bio
površan i generalno neprijateljski prema medijima, imao je malo odjeka u
javnosti. Tek to se ispostavilo kao krunski dokaz o korumpiranosti medija.
Da su nevini, oni bi objavili da
su lopovi!
Đavo je, rekao bih, odneo šalu
kad je i neki činovnik pri Ujedinjenim nacijama uskliknuo na jednoj od onih
grebatorskih konferencija o korupciji u Srbiji: „Mi smo mislili da su
mediji deo rešenja problema, a oni su problem!“ Duh je pušten iz boce i
Verica Barać je uz pomoć klijentelističkih eksperata još jednom dokazala da
ništa u Srbiji ne valja.
Otuda je „Vreme“
odlučilo da u prošlom broju objavi opširan prikaz tog izveštaja i da pozove
petoro ljudi da ga, iz sopstvenog ugla, prokomentarišu. Tekstove Aleksandra
Tijanića, direktora RTS-a, Veselina Simonovića, glavnog urednika „Blica“,
Dragana Bujoševića, glavnog urednika „Politike“, kao i autorske
priloge Ljiljane Smajlović, predsednice UNS-a, i Vukašina Obradovića,
predsednika NUNS-a, mogli ste da čitate u prošlom broju „Vremena“ kao
i opširan izvod iz izveštaja Baraćkinog Saveta. Ne bih sad ja da tumačim šta su
oni rekli, ali čitaocima „Vremena“ ostajem dužan kad je reč o našem
slučaju u kome je primenjen dosta neobičan metod kombinovanja polutačnih
činjenica i citata iz tekstova glavnog urednika ne bi li se dokazalo da je i
„Vreme“ korumpirano.
Evo citata iz prošlonedeljnog
prikaza Izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije:
„Iako navode da su dnevnik
‘Danas’ i nedeljnik ‘Vreme’ u vlasništvu novinara, autori Izveštaja ipak
ocenjuju da ‘Vreme’ nije uspelo da ‘izbegne uticaj vlasnika krupnog kapitala na
svoju uređivačku politiku’. U tom kontekstu, opisana je kreditna situacija
‘Vremena’: da vlasnici ‘Vremena’ imaju upisan dug u registru zaloga zbog uzetog
kredita, i to preko preduzeća ‘V film’ kome je upisano dugovanje od 370.000
evra firmi ‘Delta Maksi’ koje dospeva na naplatu 21. marta 2012. Preduzeće ‘V
film’, navodi se dalje, u međuvremenu je izbrisano iz registra i pripojeno
preduzeću ‘Vreme’ koje izdaje nedeljnik. Prema oceni autora Izveštaja, tokom
istog perioda „vidljivo se promenila i uređivačka politika… koja ukazuje
na značajan uticaj vlasnika ‘Delte’ na sadržinu tekstova tog nedeljnika,
posebno kada je reč o poslovanju Miroslava Miškovića“.
Ova teza u Izveštaju se
potkrepljuje jednim tekstom iz „Vremena“ i navodima iz tekstova
Dragoljuba Žarkovića u „Politici“. Ističe se, naime, da je
„Vreme“ 3. marta 2011. na naslovnoj strani objavilo da je Mišković
prodao „Delta Maksi“ belgijskom Delezu, da je tom prilikom objavljena
velika fotografija Miškovića i da je tekst bio afirmativan. „Ovo je,
inače, samo jedan od većeg broja tekstova u kojima Žarković brani Miškovića od
nagomilanih ‘optužbi koje je neki put smešno i demantovati’ (citat D.
Žarkovića) i koje su za Miroslava Miškovića ‘verovatno najveća opasnost u
smislu pozicije u društvu’ (citat D. Žarkovića)“, kaže se u Izveštaju.
Ova vrsta bezobrazluka je
utuživa, ali mi ne pada na pamet da se preganjam sa ljudima koji istrgnu par
rečenica iz konteksta i donesu visokoumne i dalekosežne zaključke. Ko je taj
ekspert koji je ocenio da je Miškovićeva slika na naslovnoj stranici
„Vremena“ bila velika i kad smo, da ih pitam, na formatu naslovne
strane objavili malu sliku?
Zašto ti eksperti misle da vest
da je prodat najveći srpski maloprodajni lanac ne zaslužuje naslovnu stranu
„Vremena“? Savet kao da ima ambiciju da uređuje novine. Zašto misle
da su dobri samo oni tekstovi koji sve bogate i preduzetne ljude u Srbiji
tretiraju kao lopove? Ko im daje pravo da na osnovu dve rečenice istrgnute iz
konteksta opanjkavaju ozbiljan i promišljen rad?
I na kraju, kakve veze ima
jamčevina sa vlasništvom? Da su nas pitali, ili barem da su se raspitali, znali
bi da plate u „Vremenu“ kasne dva meseca, a inače su male, znali bi
da smo pritisnuti krizom jedva uspeli, uz pomoć Evropske banke za obnovu i
razvoj, da reprogramiramo kredit za novac kojim smo preuzeli vlasništvo nad
sopstvenim proizvodom, da bismo sačuvali tradiciju „Vremena“ i ugled
nedeljnika, i da to što lupaju, pod firmom vladine institucije, a o trošku
poreskih obveznika, predstavlja čist bezobrazluk.
Spiskali su 20 miliona dinara na
proizvodnju magle i još se ljute što niko neće to da im objavi. Taj Savet je
jedno parazitsko telo koje se udvara najnižim ljudskim strastima i proizvodi
atmosferu linča.
Dragoljub Žarković, glavni urednik i jedan
od vlasnika nedeljnika „vreme“
