Podsetimo da je VAC odlučio da se povuče iz medija u Srbiji nakon
što nije uspeo u nameri da većinski preuzme “Večernje novosti”, koje su opet
spletom političkih dogovora, u kojima se isticalo ime Vojislava Koštunice, tada
premijera, dospele u većinsko vlasništvo Miloševićevog tajkuna Milana Beka,
koji je u postpetooktobarskoj Srbiji samo oplodio svoj kapital.
Rodić
je potom prozvao LDP da je nekom članu SPO-a, nakon što je stranka Vuka
Draškovića potpisala manifest zvani “Preokret”, dao dozvolu za zimsku baštu u
delu grada u kojem drži vlast. Već ionako bolesna predstava dobiva još opasniju
dijagnozu, jer je Rodić priznao da ima nameru da otkupi udeo VAC-a u “Politici”
kako to ne bi uradio sarajevski izdavač povezan sa narko-kartelom, pa uz sve
ispada da je “Kurir” stao u zaštitu nacionalnih interesa. Nakon svega, LDP
poziva Skupštinski odbor za kulturu i informisanje i novinarska udruženja, kao
i Agenciju za borbu protiv korupcije, Tužilaštvo za organizovani kriminal, pa
čak i Evropsku komisiju da osujete “pakleni plan”.
Dok
se namiču gasna pomagala, ukažimo i na puter na glavi LDP-a za koji se osnovano
sumnja da je u sprezi sa Milanom Bekom u slučaju “Luka Beograd”, pa bi se u tom
kontekstu ovaj iskorak protiv DS-a mogao gledati i kao zaštita Bekovih interesa
u “Večernjim novostima”, a to opet mnoge navodi na misao da je Miloševićev
tajkun finansijer stranke Čedomira Jovanovića. No, zaronimo još malo dublje u ovu
uskovitlanu baruštinu, jer je sve ovo samo deo jedne mnogo malignije priče o
medijima u Srbiji.
U
vreme Miloševića nije postojala gotovo nikakva kontrola rada i osnivanja
elektronskih medija. Kako je u tom polju zaveden koliki-toliki red, haos je u
eri nakon 5. oktobra preseljen u sferu štampanih medija. Tako danas u Srbiji
funkcioniše preko 1.000 medija, odnosno na jedno glasilo dođe 6.800 ljudi. U
svom izveštaju o medijima, Savet za borbu protiv korupcije i Verica Barać
ističu da su mediji u potpunosti pod kontrolom političara, gde posebno ističu
dva lika – Dragana Đilasa, koji rukovodi Beogradom i Srđana Šapera, savetnika
predsednika Borisa Tadića. I jedan i drugi uticaj na medije imaju putem svojih
agencija, dakle pritisci su neposredno finansijski, a posredno politički.
Marketinški kolač iznosi oko 160 miliona evra, a kad se on podeli na broj
medija, ispada da na svaki medij mesečno otpada oko 12.000 evra. Nedovoljno za
ozbiljno novinarstvo, a opet idealno za poltronsko.
Mediji
su se u Srbiji odavno dokazali u tom smislu i dok veliki igrači vode kolo,
novinari pokunjeno ćute i bez pogovora izvršavaju radne zadatke.
