ALEKSANDAR
TIJANIĆ PIŠE LISTU „VREME“:
Moje
neprijateljstvo prema Verici Barać je platonsko. Nikada joj ne bih naudio.
Međutim, odnos Predsednice Saveta za borbu protiv korupcije prema meni i RTS-u,
instituciji koju vodim, sadrži elemente aktivnog neprijateljstva.
Da
se odmah razumemo, rad njenog Saveta je od izuzetne važnosti za normalnost
Srbije. Pod uslovom da ona sama taj rad shvata kao smrtno ozbiljan. Gde je onda
koren našeg tradicionalnog nesporazuma? Ako krenemo od Srbije, zemlje na beskrajnom
lečenju, na večitoj terapiji, na neprekidnom bolovanju od sebe same, razmotrimo
korupciju kao epidemiju nacionalnih razmera. Suštinski, nadam se da Verica
prihvata moju definiciju korupcije kao duboko emotivnog odnosa dve osobe u
grozničavoj potrazi za obostranom korišću. Razlike nastaju njenim verovanjem da
su mediji autohtono korumpirani, generalno krivi, te da ovu tešku optužbu
gotovo ne treba dokazivati.
Nije
esnafska tajna koji televizijski novinar, sa obaveznim izrazom lica punim
prezira prema samom sebi, radi za jednog opasnog „krojača“ sa
poternice. Još je poznatiji tragični slučaj seniorskog novinara, ljubitelja
„operativnog rada na terenu“, koji je promenio sopstveni stav, svoje
pisanje i svoj lični odnos prema pomenutom „krojaču“ i njegovoj zalizanoj
„bebi“. Osnovna je pretpostavka da je uzrok nagle promene dvojice
pomenutih feničanskog porekla: novac. Ali tih slučajeva nema u Izveštaju Saveta
kojim rukovodi Verica. Ali ima dosta štampanih stranica vezanih za rad
medijskog Javnog servisa Srbije i mene kao generalnog direktora sa
sedmogodišnjim stažom.
Daleko
od toga da sam ja bezgrešan. Baš zato i meni i RTS-u treba da „sudi“
osoba manje grešna. No, kako ta pretpostavljena bezgrešnost izgleda u praksi?
Sedam godina zaposleni u RTS-u drže prvo mesto u poverenju i gledanosti među
elektronskim medijima. To je postignuto u hroničnoj nestašici novca,
neprekidnom padu pretplate, koja je došla do granice od četrdeset procenata.
Reklo bi se, besmislene i nedovoljne veličine. Svaki evropski javni servis
počiva na dogovoru sa državom. Ona obezbeđuje dovoljan i stabilan izvor
finansiranja; javni servis program koji zadovoljava standarde. No, umesto
budžeta od sto miliona evra, RTS iz godine u godinu ima sve manje pa smo došli
do 75 miliona što je nedovoljno za održavanje Javnog servisa.
Da
situacija bude teža, ruža vetrova koja duva na četiri hiljade zaposlenih u
RTS-u predstavlja katalog zahteva da se loša društvena situacija čini boljom,
da se veoma teška situacija čini tragičnom, da se jedni čuvaju na vlasti, drugi
dovedu na vlast, da se agencije koje otkupljuju marketinški prostor –
uobičajena praksa u celom svetu – odbiju, jer su njihovi vlasnici aktivisti
jedne političke stranke, da se udovolji višku patriotizma, da se propagira
biblija globalizma, da se ne bude toliko gledan, da sva tri programa u svakom
trenutku odgovaraju ukusu svih društvenih grupa, pojedinaca ili organizacija.
Konkretno.
U poslednjem Izveštaju Saveta, gospođa Barać u potpunosti citira zbirku
kleveta, neistina, komičnih anegdota, šarlatanskih tvrdnji koje, skrivajući se
iza opštih interesa, sakuplja, distribuira i deli grupa nesrećnika koja sebe
naziva „ekspertima“. Ta grupa hiperaktivnih anonimusa, budući da su uglavnom
radili na RTS-u, zakonski nedozvoljeno skupljaju detalje o ugovorima, radu i
stanju u RTS-u, tumače ih na svoj način i potom za takva tumačenja traže
neuspešno podršku među političkim strankama, institucijama, Fakultetu
političkih nauka, sindikatima, agencijama… Jedino gde su naišli na topao
prijem je pomenuti Savet.
Mada
znaju da su aktivisti „eksperata“ tuženi sudu, mada znaju da nijedno
njihovo tumačenje nije potkrepljeno bilo kakvim sudskim rešenjem, postupkom u
tužilaštvu ili zaključkom bilo kojeg tela koje brine o zakonitom radu. Savet je
njihove humoroidne tvrdnje o korupciji primio kao „ozbiljne indicije“
i kompletno ih uvrstio u svoj tekst Izveštaja. Mehanizam je jednostavan. Vi ste
frustrirani, neostvareni, nedokazani ili na granici paranoidnog. Prvo zatražite
od RTS-a, u skladu sa evropskom praksom, detalje ugovora za koji ste
zainteresovani. Ako vam RTS odgovori da su svi ugovori Javnog servisa dostupni
javnosti ili zainteresovanim licima, ali da se detalji ugovora ne smeju
publikovati, onda se traži podrška poverenika za dostupnost informacija od
javnog značaja. Kad RTS zatraži pisanu garanciju od poverenika ili Saveta da
podaci koji predstavljaju poslovnu tajnu ili cifre koje mogu da nanesu
nenadoknadivu poslovnu štetu neće biti objavljene, ćutanje je odgovor RTS-u.
Znači,
ispod kišobrana „opšteg interesa“ traži se poslovno uništenje RTS-a.
Umesto da dođu predstavnici ovlašćenih agencija i saveta, da uvidom u poslovne
papire i ugovore sagledaju poslovanje i zakonitost, traži se objavljivanje svih
ugovora koji se odnose na suštinu onoga što se naziva biznisom. Cene fudbalskih
utakmica, koliko RTS plaća košarkaške utakmice, koliko košta svetsko fudbalsko
prvenstvo, koliko košta minut serije domaće proizvodnje… Naravno da su svi
papiri RTS-a dostupni nadležnim institucijama. Još naravnije, objavljivanje
brojeva značilo bi poslovni krah RTS-a. Koji bi prodavac ubuduće išao ispod
cene koja je objavljena u javnosti. Kako bi u budućnosti RTS trgovao? Kako bi
očuvao poslovnost?
Ovo
je pitanje na koje ćemo odgovor potražiti od sudova, koji treba da nas zaštite
od pogrešnog tumačenja društvenog interesa. Nije tačno da je propast RTS-a
društveni interes. Nije tačno da je RTS, kako se navodi u vašem Izveštaju o
pritiscima i kontroli medija u Srbiji, instrument vlasti. Tako se pišu
politički pamfleti i televizijske kritike, ali nikada izveštaji saveta od
krucijalne važnosti za medije, javno mnjenje i srpsko društvo. Vaše reči moraju
biti odmerene, objektivne, proverene, tačne. One odjekuju po svim ambasadama,
međunarodnim centrima moći, domaćim institucijama i neformalnim omekšivačima
srpskog javnog mnjenja.
Jedno
je borba protiv korupcije, koja uživa svu podršku RTS-a. Drugo su lomače, hajke
i makartizam.
BOJAN
BOSILJČIĆ PIŠE NEDELJNIKU „VREME“:
U
iznimno interesantnom tekstu pod naslovom
„Đilas, Šaper, direktori, vlasnici i urednici“ (koji je, doduše, znatno
manji po obimu od antrfilea koji ga začinjavaju, a koje potpisuju kolege
novinari prozvani izveštajem g-đe Verice Barać o stanju u ovdašnjim medijima)
za potpisnika ovih redova još iznimnije interesantno bilo je pročitati istup
direktora Javnog radio TV servisa Srbije Aleksandra Tijanića. Stoga što je
pomenuti istup bio tragikomična smeša buke i besa jednog u suštini nemoćnog
čoveka kome je celoživotna preokupacija bilo da dokaže – upravo suprotno. A i
stoga što je potpisnik ovih redova predsednik Skupštine tog udruženja koje direktor naziva „humoroidima“ a koje je,
gle čuda, i pored oštre Direktorove zabrane na takvo šta, uspelo da
zainteresuje predsednicu Saveta za borbu protiv korupcije svojim nalazima o
dugogodišnjim (pa, da budemo precizni: sedmogodišnjim) finansijsko-programskim
nepodopštinama jednog umišljenog, a nestručnog i neznalačkog menadžmenta, kome
je na čelu pomenuti Direktor. Udruženje se zove Ujedinjeni televizijski
eksperti (UTE), a visoko stručni Direktor mu zamera to što su njegovi članovi
„svi ostali bez posla na RTS-u“. Čudna mi čuda. Ostati bez posla u firmi koju
vodi takav Direktor, sa takvim „stručnim“ timom.
Da
razjasnimo, dakle, tu dilemu stručnosti: Direktor Javnog servisa je takav
znalac televizije koji, avaj, nikada nije napravio nijedan tv prilog, o emisiji
ili ne daj bože seriji da ne govorimo. (Onomad, kad je pravio neke priloge za
Redakciju za kulturu, na čijem je čelu, kasnije, do otkaza bio potpisnik ovih
redova, tadašnja urednica Zora Korać nije mu davala da uđe u redakciju nego je
tekstove pisao na klupi u tašmajdanskom parku. A prilozi mu nikad nisu ni
objavljeni).
Dolepotpisani
„humoroid“ je, pak, u toj redakciji bio dugogodišnji urednik čije su emisije
zastupale ovu zemlju na nekoliko međunarodnih festivala. A otkaz je dobio kad
je u novinama za Direktora izjavio da mu „devojčice kojima je glavni adut pupak
istrčavaju u udarne termine, a kultura je oterana u duboke noćne sate“.
Istovetna situacija traje i danas. Samo su sati još kasniji. Toliko o
stručnosti.
Stvar
sa mučenim Javnim servisom je, naime, u tome, što se, kao i poslovični krčag,
ta skalamerija bliži svojim poslednjim metrima puta. A na kraju svakog
krčagovog puta, znamo to – sledi razbijanje. Direktor, naime, dobro zna da je
snaga tog preduzeća kom on stoji na čelu isisana njegovim pametnim
rukovođenjem, i da tu više nema šta da traži. Pa je malo ljut. A i nervozan.
Ali činjenice su neumoljive:
*
Neumoljiva je činjenica da su direktorovi interesi veoma neprincipijelno
isprepleteni sa interesima članova Upravnog odbora, da mu je jedan član (Dušan
Stokanović) autor petominutne emisije „Verski kalendar“ za koju dobija, na ime
sopstvene tv produkcije, ogromne iznose u evrima, iako se nijedan sekund te
serije ne snima, nego se slika sastoji isključivo iz materijala sa arhivskih
traka koje leže u Dokumentaciji RTS-a.
*
Neumoljiva je činjenica da je drugi član Upravnog odbora (Predrag Marković)
autor mnogih kvizova i supervizor ostalih kvizova, a da te kreativne usluge
obilato naplaćuje preko preduzeća – sopstvenog oca.
*
Neumoljiva je činjenica da je veliki znalac televizije, naš veleumni Direktor,
od Zdravka Šotre dobio sinopsis „Ranjenog orla“ da bude urađen u produkciji
RTS-a, jer Zdravko Šotra ni ne ume drugačije da razmišlja, kao doajen te kuće.
Veleumni direktor je, međutim, rekao: „Koga to zanima“. Nakon toga je Šotra to
ponudio privatnoj firmi „Košutnjak filmu“ koji je seriju snimio i naplatio je
RTS-u – DVOSTRUKO. Ostalo je istorija. Istorija rekordne gledanosti. I rekordne
cene. (Posle si, kao veliki znalac, od Šotre zadihano tražio još, još i još, pa
je ovaj morao da isfabrikuje još dve serije, plaćene, takođe dvostruko, u
privatnoj produkciji.) A sve to u kući koja je decenijama sama snimala sve
svoje serije („Građani sela Luga“, Ljubav na seoski način“, „Više od igre“
„Pozorište u kući“, „Otpisani“, „Vuk Karadžić“, „Vruć vetar“. Direktore, da li
još da ređam? Da ti ne bude muka?)
*
Neumoljiva je činjenica da „siromašni novinar“ Tijanić (njegova formulacija)
kad slupa jednog volvoa terenca (na čijem vozačkom sedištu, uzgred, ima
našivenu futrolu za pištolj), nekoliko dana kasnije na svoje mesto u Takovskoj
parkira istovetni džip. Osiguranje, reći ćete? Naravno; ali svi znamo koliko je
osiguranju potrebno da isplati sumu kasko osiguranog automobila. Mnogo više od
nekoliko dana.
*
Neumoljiva je činjenica da direktor programa RTS-a Vladan Čkrkić izlazi jednog
dana iz Televizije kad tamo – upravo pristigla nova novcijata reportažna kola,
dar Evropske unije, a znalac Čkrkić (sve znalac do znalca), pita: “Ko je parkirao
hladnjaču ispred Televizije?!“.
Iza
kampanje koja je od strane direktora pokrenuta u javnosti, a u kojoj je glavni
argument infantilna tvrdnja o najvećoj gledanosti, krije se, naime, sledeći
naum: da se, pored pretplate (koja razumljivo opada) od države dobiju
nedostajuće pare, e da bi se direktoru i njegovima i dalje isplatilo da šefuju
Javnim servisom. Što će, koliko je poznato potpisniku ovih redova, biti
jedinstveni presedan u evropskoj praksi, da Javni servis biva DVAPUT finansiran
od strane poreskih obveznika: preko pretplate i iz budžeta. Koliko, Direktore,
treba da platimo? Može li još jedan džip, i da li bi se zadovoljio polovnim? Da
dodamo i pečeno prase? Reci, napokon, Direktore, šta je to što će te
zadovoljiti, pa da znamo kako da se postavimo prema Televiziji „koja pripada
nama“?
Tako,
dakle, stoje te stvari: direktorska veleumnost ne može da podnese argument
protiv sebe, jer tako funkcioniše svaka samoproklamovana veleumnost: ja sam u
pravu zato što – ja tako kažem. Ali stvarnost, veleumni Direktore, ne
funkcioniše tako. Stvarnost funkcioniše po principu krčaga koji se obavezno
lomi. Nekada i o nečiju glavu. Pa bila ona i veleumna.
Direktor
koji je 5. oktobra 2000. dok je RTS goreo pio viski u Crnoj Gori, a pio ga je i
12. marta 2003, znajući da sad, posle Đinđićeve smrti („Ako Đinđić preživi,
Srbija neće“) napokon dolazi njegovo vreme, sada, dakle, polako shvata da je,
sa praznom kasom, uništenom njegovim pametnim gazdovanjem, to vreme nepovratno
prošlo i da dolazi vreme naplate. Ko zna šta još sve možemo očekivati od njega,
kakve sve akrobacije da se dokaže da je borba protiv korupcije sve samo ne
postavljanje njegove odgovornosti, krivične, moralne, profesionalne.
Na
kraju, Direktore, nadam se iskreno da ćeš me posle ovog pisma koje će Vreme
jakako objaviti, tužiti. Za klevetu, umanjenje direktorskog dostojanstva,
duševni bol, bilo šta. (Nemoj da bude kao prošli put kad je Dnevnik objavio da
su Ujedinjeni televizijski eksperti tuženi za klevetu, kad ono – tužbe nigde.)
Ozbiljno, direktore, Dnevnik nije šala. Uzgred, kod one gledanosti kojom toliko
mašeš: pa Dnevnik, i uopšte RTS, su UVEK bili najgledanija emisija/stanica.
Dnevnik je bio najgledaniji čak i u zimu 96/97 kad ga je toliko ljudo
bojkotovalo lupajući u šerpe! To je, jednostavno tako sa gledanošću: gledalački
mehanizmi baždareni decenijama ne menjaju se tako lako. Ništa ti, i tvoj
veleumni tim, niste tu unapredili. Samo ste „Ranjenog orla“ platili dvaput
skuplje.
I
još nešto: molim te da opet, kao onomad u Danasu, citiraš moje pismo tebi,
posle otkaza kog sam imao čast da primim i odem sa tvog RTS-a, i da kao tada,
isečeš moje rečenice baš na mestu kad one tako tragično po tebe menjaju smisao.
Molim te ponovi taj glamurozni polemički potez, jer će Vreme, kad je već,
jakako, objavilo ovaj tekst, sigurno uraditi ono što onomad nisu uradili mučeni
Danasovci, a to je da objavi integralne rečenice koje si ti tako veleumno
isekao. Pa da se narod napokon malo zdravo nasmeje, a da za to napokon bude
zaslužan Direktor Javnog servisa. Ovako samo plačemo od muke. I gledaoci, i
tvoji zaposleni.
Piše: Bojan Bosiljčić
* Autor
je nekadašnji urednik Redakcije za kulturu RTS i predsednik UTE
