Kaže da je to sasvim nova okolnost, „mada smo mi
kao policajci, jednom novinar – uvek novinar”. Gradu predviđa nove kolicije ili
ove koje već funkcionišu ispod površine. „Prvih pet meseci biće u znaku žestoke
predizborne kampanje. Ne verujem ljudima sa šlemovima, a da nisu radnici. Ovi
što sve javno otvaraju, samo koverte ne, pola godine će obećavati i pretiti, a
od druge polovine godine, kad prođu godišnji odmori, ući ćemo u pravi gradski
ritam. Kako će nas kriza zapljusnuti, večna kandidatura za kandidata – nisam
optimista”, govori nam Duško Bogdanović, novinar i pisac s kojim se družimo
nakon izlaska njegove poslednje knjige „Sporta i televizije„.
Dok
bistrimo političke pritiske na medije i novinare, razočarenja u kolege za koje
nikada ne bi rekli da će cenzurisati, autocenzurisati i ukidati, Bogdanović
tužno konstatuje da sada ne bi umeo da sastavi reakciju od mladih novinara:
nema klinaca stasalih dvehiljaditih. “Sklon sam poverovati da je problem u
edukatorima, onima koji ih možda eks katedra nauče bitnom, ali ih ne pripreme
za život. Novinar je krhko biće. Vlada potpuni finansijski „bašmebrigizam„ za
tu decu”, kaže Bogdanović, kog prvo pitamo zašto mu je medijska scena u Srbiji,
kako kaže, “odvratna”.
–
U Slobino vreme je bilo bolje, jer je scena bila podeljena, znalo se ko je ko i
ko ja za šta, između je bio Rubikon. Sad se zaista ne zna, možda dva, tri lista
imaju nezavisnu uređivačku politiku, i s druge strane isto toliko novina koje
objavljuju nešto za šta teško možeš da poveruješ da ima bilo kakve veze sa
istinom. Ostalo je vrlo kontrolisano. Paradoks je da i u tim novinama, koje
uzmeš u ruke s dozom brige za svoje zdravlje, pola možeš baciti u Dunav, ali
ostaje nešto što možda ima veze s istinom. A to je najgore moguće!
Rubikon
nije postojao samo u novinarstvu?
–
Podela se drastično prepoznavala. Sve više se pitam šta znači ta akcija belih
listića za sledeće izbore. Javno sam rekao da ozbiljno razmišljam da ne glasam.
Nervira me uvernje partija da sam ja njihov. Ako isključimo prizemni marketing,
šta su učinili za mene da bi im dao glas?
Kako
bi odgovorili brojnim kritičarima taktike belih listića?
–
Hoću da budem naivan i sam sebe ubedim da bi to bio glasački bič. Da partije
shvate da one žive od nas, a ne obratno. Partokratija funcioniše besprekorno i
tu ne pravim izuzetke – odmah šapa na postizborni plen! Hoću da se iznenadim u
šta ću poverovati tog dana, jer razlika nema. Kad izbaciš radikalna
razmišljanja, svi su za Evropu i Kosovo.
Rade
kampanju od vrata do vrata, uz pitanje za koga ćemo glasati?
–
Vrlo bezobrazno. Kako stranke članovima moje porodice čestitaju rođendan
telefonom, to bi Šabića trebalo pitati, otkud im brojevi?
Šta
nam to govori?
–
Očito sve mogu. Nema brige šta će biti ako političar laže, pa se ispostavi da
to nije istina? Da li trpi konsekvence? Naravno da ne, jer iza njega stoji
partijski ešalon koji ga štiti. Ako i mora biti žrtvovan, otići će na neko novo
mesto. Ko sad pominje onog Krišta, Janjuševića… Sve se izmanipuliše i pokrije,
kao mačka svoj izmet.
Na
koncu, mi smo krivi za to?
–
Naravno da smo krivi. Ako smo mi, na koje je politika usmerena, toliko ledeno
hladni i neaktivni, oni smatraju da je to normalan način ponašanja. Bahati su,
arogantni i bezobzirni koliko im dozvolimo.
Da
li vas je grad nekada iznenadio?
–
Zavisi o kom vremenu govorimo. Istorija je neverovatna kategorija, nikad ne
znaš koliko će današnji dan posle deset godina biti baš taj dan koji živimo.
Sve dobro u Novom Sadu se vezuje za ime Jove Dejanovića, koji je u to vreme
trpeo najžešće kritike.
Dejanović
je ovde rekao da mu je bilo lako jer su, pre „jogurta„, bili prava vlast. Da to
može biti izgovor aktuelnom režimu?
–
Možda kao sudnji izgovor, ali u suštini oni imaju dobre poluge moći. Javna
preduzeća su partijski feudi, direktno se razgovara sa stranačkim ili
koalicionim kolegama. Pravo pitanje je koliko oni koriste te poluge. Takođe,
demografska eksplozija je potpuno iščašila grad. Svojevremeno sam patentirao
naziv “Starosađani”, ne kao podatak iz lične karte, već koliko ti dozvoljavaš
gradu da te pripitomi i ušuška u njegovo najbolje, a da mu ti, ma odakle
stigao, isto daš svoje najbolje. Ljudi koji su došli ne dozvoljavaju gradu da
ih prihvati, već insistriaju na navikama koje ovde ne prolaze, a s druge
strane, grad se nije potrudio da im pokaže da je to njihova nova sredina.
Lične
traume građana uticale su na taj proces?
–
Jesu, ali pređimo na metaforu – fudbal. Postojala je dominantna, kritična masa
Novosađana koja navija za svoj klub. Danas su Novosađani na severu malobrojni u
odnosu na navijače Zvezde i Partizana, a da ovi nisu iz Beograda, već iz Novog
Sada i prigradskih naselja. I najviše mrze Vojvodinu! Grad nije uspeo da
napravi konsenzus sa samim sobom.
Peđa
Vranešević ga je nazvao naseobinom koja se nepravedno naziva gradom?
–
Da, to nema veze sa Novim Sadom, i fizički i mentalno. Sam sebi se podsmevam sa
tim „Starosađani”, kao da vičem „Trst je naš„! Novi Sad je idealan okvir za onu
staru „niko nije postao pop u svom gradu„. Lepa Brena, kada je štiklom gazila
celu Jugoslaviju, na parfimerijskom odeljenju „Bazara” je čekala osma u redu,
pa sedma… Balašević isto može da ti kaže kakva je zvezda, ili neki sportista.
Samo po ehou iz Beograda, Zagreba ili Sarajeva mogao si da prepoznaš da si
adžija u onome čime se baviš.
Palanaštvo?
–
Ne mogu ti objasniti. Pre neki dan je u SNP predstavljena monografija Mire
Banjac, bio sam tamo. Sem dva izuzetka, niko od novosadskih glumaca nije bio u
sali. Nedostatak vrednosti koje bi sami u sebi prepoznali i priznali čini Novi
Sad neozbiljnim gradom
Pisali
ste o popisu i izjašnjavanju kao Vojvođan/ka?
–
Shvatio sam to kao i bele listiće, kao bunt. Ta narodnost još ne postoji, ali
ne vidim zašto se ne bi neko tako izjasnio. Pitali su nekoga iz mešanog braka
kako se oseća, rekao je: „Ja sam čistokrvni mešanac”. U Vojvodini ima mnogo
čistokrvnih mešanaca i zašto ne bi eksponirali tu drugost. Makar i veštački,
kao što su nekada bili Jugosloveni.
Vojvodina
ipak ima istorijski, kulturni i demografski identitet?
–
Naravno. Zbog latentnog srpskog nacionalizma to je dozvoljeno Mađaru i Rumunu,
ali kad Srbin kaže da je Vojvođan, odmah je drugorazredan.
Izdajica
je u Srbiji strašno jeftina reč?
–
Uopšte, reči našeg jezika nikada nisu bile jeftinije. Što bi rekao Mirković,
„ne da nas ubi prejka reč, nego je to poštapalica„. Možeš sve da kažeš svakome,
dok neki kabinet koji brani šefa ne primeti da bi to moglo biti opasno za
nešto, tipa izbore.
Kako
ste vi shvatili Merkelovu, traži li se previše?
–
Užasno me nervira što naši funkcioneri nisu izašli na vreme i rekli da je car
go. Šta je imala da kaže Tadiću, Merkelova je rekla odavno. Jasno je da u
Evropu ne možemo ući bez potpuno čistih relacija sa Kosovom, a Merkelova je u
tom društvu najjača i politički spremna da to kaže.
Sport:
FSS valja temeljno očistiti, od Toleta do portira?
–
Sport je samo paradigma. Karadžić se ponaša kao Tadić i ostali, ako ne računamo
tužnog Đelića, koji je morao da podnese ostavku. Sraman poraz od Slovenije, gde
ti trebaš da daš gol, a da ga ne primiš, pa ga primiš sa 40 metara, promašiš
penal… To nije pokazatelj sportske nemoći nego metafora stanja u svlačionici
i rukovodstvu. Kad slušaš Karadžića imaš utisak da smo najmanje treći na svetu
ali nam niko nije javio.
Može
li sport bez političara i obrnuto?
–
Partizan je izgubio stručni štab, a predsednik je ostao. U Zvezdi se govori o
milion promena, zloupotrebljen je Džajić, a promene su tu da se ništa ne menja.
To je princip u politici, kulturi i sportu. Jeremiću se zadrmala stolica i
otišao je u drugu najvažniju stvar u ovoj ubogoj zelji – tenis! Što god ovi
momci i devojke budu uradili, a hoće bože zdravlja, ti si predsednik i daješ
intervjue. Malo je ljudi otporno na to.
Upad
Društvenog centra u kasarnu „Arčibald Rajs”?
–
Ako to nije u saglasju sa politikom na vlasti – nema šanse, bez obzira što
zgrada sama po sebi propada. To je jako atraktivno mesto da bi se prepustilo
mladim, gnevnim i pametnim ljudima. Ne samo zato što bi Pavličić ili neko drugi
iz vlasti imao nešto protiv, već zato što je neka tajkunčina tu već stavila
svoju šapu i verovatno danima nervozno okreće Igorov telefon.
Vojska
je zadocnila, a grad reagovao smotano: slažu se i ne slažu?
–
Ne mogu da pošalju interventni vod, kao glumce kada su prebili, pa da izbace tu
decu, jer su uskoro izbori, a opet ne mogu ni da im dozvole, jer to izaziva
lanac sličnih akcija. Inicijativa da se žabokrečina pomeri je dobra, ali ne
možeš upadati u tuđe. Zato tu postoji politika, to neko mora ispeglati, da
imamo i novce i ovce. Gradska politika ne zna šta će.
Autor: Igor Mihaljević
