Beograd – Zbog tajnosti istrage
nisam u mogućnosti da odgovorim na pitanje, ali mogu da kažem da Tužilaštvo za
ratne zločine neće stati samo na ovoj knjizi, kaže u razgovoru za Danas Novak
Vučo, istražitelj Tužilaštva, odgovarajući na pitanje da li će neko od novinara
pomenutih u knjizi „Reči i nedela – pozivanje i podsticanje na ratne zločine
1991-92 u medijima“, krivično da odgovara zbog govora mržnje. Vučo je jedan od
autora ove studije, čiji je urednik zamenik tužioca za ratne zločine Bruno
Vekarić, a izdavač Tužilaštvo. Po rečima Vuča, knjiga je nastala na osnovu
pažljivo prikupljenog materijala koji može da bude relevantan u eventualnom
krivičnom postupku. „Imali smo za cilj da ukažemo na ponašanje medija tokom
devedesetih godina koje je dovelo do velikog broja mrtvih i unesrećenih ljudi,
a to medijsko vreme u kolektivnom pamćenju sve više tone u zaborav“, ističe naš
sagovornik.
– Postoji li slučaj gde se
direktno mogu povezati objavljeni tekstovi i prilozi i zločin i da li je tu
odgovornost na novinaru, uredniku ili direktoru medija? (Recimo, u knjizi je
opisano ubistvo Ružice Markobašić u Vukovaru 2001. gde svedoci tvrde, da su
izvršioci ubistva pominjali njenog muža, o kome su beogradski mediji ranije
pisali kao „ustaši koji je napravio ogrlicu od dečjih prstića“).
– „Slučaj Markobašić“ je primer
kako takvo izveštavanje u medijima – u ovom slučaju preterivanje o zločinima
„druge strane“ može da ima direktnu posledicu kada su u pitanju ljudski životi.
Radi se o zaista monstruoznom zločinu, svirepom ubistvu trudnice koje je bila
ratni zarobljenik, zaštićena Ženevskim konvencijama. To je svedočenjem svedoka
saradnika i drugim prikupljenim dokazima u procesima pred Većem za ratne
zločine i Haškim tribunalom sasvim jasno pokazano. Ovde treba još spomenuti i
novinara vukovarskog radija Sinišu Glavaševića koji je u medijima takođe bio
satanizovan, a potom i streljan na Ovčari.
– Da li se u sadašnjosti, u
načinu na koji se izveštava o krizi na severu Kosova ili nekim drugim
osetljivim temama mogu naći elementi govora mržnje?
– U Studiji smo, u jednom delu,
analizirali pisanje medija u Srbiji od 2000. godine do danas, upravo da bismo
pokazali koliko je dalekosežan uticaj matrice devedesetih. I pored zakonskog
okvira koji je unapredio sankcionisanje govora mržnje, ohrabrujućih poteza
pravosuđa, ozbiljnog preispitavanja unutar same profesije i usvojenih kodeksa
oba novinarska udruženja – i NUNS-a i UNS-a, koji propisuju najviše standarde
novinarstva, postavlja se pitanje uzroka takvog stanja, dvanaest i više godina
posle oružanih sukoba. Retorika desnog populizma u javnom govoru prema viđenju
medijskih analitičara koje smo i naveli u Studiji, promoviše se najotvorenije u
dnevnoj tabloidnoj štampi i na veoma popularnim televizijskim kanalima, koji
vrlo često promovišu govor mržnje.
– Konkretnije, koji su to
primeri?
– Promovisanje netrpeljivosti i
etničkih stereotipa je vrlo aktivno u velikom broju medija, a to se posebno
odnosi na susedne narode sa većinom kojih smo do skora bili u sukobu – pre svih
Hrvati i Albanci, ali i Bošnjaci, Makedonci, Crnogorci…). Na meti takvih
medija su isto toliko i Srbi koji su po takvim medijima „izdajnici“ ili po
njihovim merilima nisu dovoljno veliki Srbi. Kampanje govora mržnje se
aktiviraju kada su pitanju pojedini osetljivi događaji (hapšenje haških
optuženika, Parada ponosa, koncert Dina Merlina, jahta Željka Mitrovića itd.)
ili određena ličnost protiv koje se iz različitih razloga vodi takva kampanja
(opet Dino Merlin, vodeći ljudi iz NVO itd.) i uvek se otprilike može naslutiti
od kojih medija će tako nešto da krene. Diskriminacija u medijima može i da se
vidi kada se prilikom izvršenja krivičnog dela u prvi plan stavlja etnička
pripadnost počinioca i žrtve („Albanac ubio Srbina“, „Hrvat pretukao Srpskog
turistu“… bez obzira na motiv zbog koga je krivično delo učinjeno.
– Kosovo?
– Što se Kosova konkretno tiče,
klasičnog govora mržnje nije bilo, ali je srpsko stanovništvo sistematski
viktimizovano („goloruki narod“), a po potrebi je vođena i bespoštedna kampanja
protiv određenih ličnosti.
Autor: jasmina Lukač
