Onim većim neće biti teško ni da
izdvoje nekoliko miliona, najavljuju marketinški stručnjaci. Štampaće se
plakati, bilbordi će biti zauzimani „na juriš„, ali najviše novca koštaće
televizijski reklamni prostor. Ovo poslednje oblast je u kojoj će se, osim
miliona, obrtati i prebijati važeći Zakon o oglašavanju.
Ovaj
pravni akt, inače, kaže da reklamni blok ne sme biti duži od 12 minuta na
komercijalnim televizijama, odnosno šest na javnom servisu. Ipak, svedoci smo
da su TV-programi uoči nekih minulih izbora umeli da se pretvore u partijsku
travestiju koja bi svakog dana trajala satima. Ređale su se reklame, zakupljeni
termini, direktni prenosi izbornih konvencija. Upravo taj zakup vremena jedna
je od stavki kojom i partije i televizijske kuće krše zakon. No, ovog puta
imaće novi Zakon o finansiranju političkih aktivnosti i Agenciju za borbu
protiv korupcije, koja ima ovlašćenja da stranke kontroliše. Sada Agencija može
da prati izveštaje od tri do 15 dana u toku same kampanje, a najkasnije za
mesec dana sve partije su dužne da podnesu izveštaje o troškovima. Ako nešto
nije u redu, počinje istraga.
No,
da bacimo pogled kako je izgledala finansijska konstrukcija na prethodnim
izborima. Demokratska stranka je, recimo, prijavila da je na celokupnu
televizijsku promociju pre četiri godine potrošila više od 1,5 milion evra, SPS
oko 820.000, DSS–NS 650.000…
Po
parlamentarnim izborima u januaru 2007. godine Srpska radikalna stranka je, po
podacima agencije „AGB Nilsen midija risrč„ na oglašavanje na RTS-u potrošila
17,2 miliona dinara, ili 214.463 evra, a za spotove i iznajmljene termine u
ostalim analiziranim televizijama, po zvaničnim cenovnicima, bez popusta, dala
je oko 155,9 miliona dinara, odnosno 1,9 milion evra. Oni su, međutim, zvanično
prijavili trošak od 516.421 evra. Slično je učinio i DS, koji je ukupno
potrošio 2,6 miliona evra, a prijavio tek 799.812 evra.
Nisu
izveštaji stranaka jedina nepoznanica. Televizijske stanice, s jedne strane,
nikada ne objavljuju cene tih aranžmana, a s druge, uglavnom se događa da
sekunde plaća neko treći u korist stranke. Nekada se to radi direktno, a nekada
plaća oglašavanje svoje delatnosti uz klauzulu da deo novca ide na oglašavanje
određene partije.
Sporan
je, naravno, i zakup programa koji se protivi Zakonu o oglašavanju. Stranke su
do sada iznajmljivale termine od 45 minuta do jednog sata i za to plaćale nešto
manju cenu nego što su koštale sekunde u marketinškom delu. U RRA-i kažu da na
plaćeni termin do sada nisu gledali kao na marketing nego na produkciju, te da
se niko do sada zbog toga nije bunio. Ukoliko se neko ipak bude bunio, Savet
RRA-e će o tome raspraviti.
I,
dok ne dođe do te rasprave u Savetu RRA-e, TV „Kopernikus„ je još prošle godine
Srpskoj naprednoj stranci iznajmio osam sati programa za svaki dan do izbora.
Pošto stranke ne mogu biti iznajmljivači programa, SNS je to učinio preko
preduzeća „Sens marketing“ koja je registrovana kao marketinška agencija, ali
ne i za proizvodnju TV-programa, što je još jedan od primera kršenja zakona
koje se prećutno odobrava.
Uz
sve to, pojedine stranke već imaju svoje medije koje kontrolišu na različite
načine – od direktnog učešća u upravnim odborima, do ucenjivanja marketinškim
kolačem. Imajući to u vidu, veliki deo kampanje većina medija biće prinuđena da
radi „pro bono”, što će, s jadne strane, dodatno devastirati ionako oronule
medijske kuće, a s druge, onemogućiti kontrolore da zaista izmere težinu
stranačkog prisustva u etru i štampi.
Autor: P. Klaić
