Od
onih sam koji izuzetno cene novinarsku profesiju i svih onih koji se njome
bave. Kakva bi to država bila bez novinara. Ne bi postojala snaga koja usmerava
i vodi narod ka pravom putu, koja prepozna i razluči kvalitet od prosečnosti,
dobro od zla, podobnost i nepodobnost, predoči zakon, moral, ideju, kulturu…
Ne bi znali šta se događa ni kod nas, ni u svetu.
Zaista
mi je teško kad okrenem kanal televizije Avala i odgledam čak i neki starinski
film, svesna da tamo rade ljudi koji silom volontiraju jer nisu plaćeni za svoj
posao. I što rade pod stresom i mobingom, a to im poslodavac ne priznaje. Iako
je o bezbednosti i zdravlju na radu doneto mnogo zakona i podzakonskih akata.
Žalio mi se skoro jedan kolega, kome su u kancelariji gotovo mesec dana
boravili revizori pregledavajući dokumentaciju koju je obavezan da vodi u ovoj
oblasti. Zarez je morao da bude na svom mestu. Nije vredelo da iznosi
protivargumentaciju, ako dođu državni organi ili ne daj bože ako dođe do
veštačenja ne ginu kazne preduzeću, poslodavcu, zaposlenima. Mene je to
prilično emotivno pogodilo.
Slučaj
televizije Avala nije jedinstven. Na žalost. Svakodnevno smo izloženi ovakvim
izveštavanjima o neisplaćenim zaradama, nekorektnim poslodavcima, zaključanim
fabričkim kapijama, da ne pominjem nesrećama i povredama na radnom mestu. I
sigurna sam da su nadležni državni organi vrlo dobro upućeni šta se događa. Ali
nije mi jasno zašto ne reaguju.
Autor: Nina
Vuković, Beograd
