Pozorišni
reditelj Nikita Milivojević nedavno se – u povodu postavke
„Đavolijade“ Bulgakova u Šabačkom pozorištu, u kojoj je stvarnost
„đavolijada“ – upitao, ili je nas upitao, Kako se desilo da je
nenormalno postalo normalno, da je održivo neodrživo, da se glupost prikazuje
kao lucidnost, da se poraz zdravog razuma uspostavlja kao sistem. I još, Kada
nestane smisao, ostaje prazan prostor, koji onda ispunjavaju besmislene pojave,
reči, ljudi, tako da će realnost postati naša najveća fikcija.
Evo
rasnog primera savremene đavolijade. Jako je na Grupi Ujedinjenih regiona
Srbije, na taj internet, postavljeno šta „otvoreno na svom Tviteru“,
rek’o lider URS Dinkić Mlađo, dobro, Dinkić Mlađan. Evo šta rek’o –
Partokratija, odnosno zapošljavanje preko političkih stranaka, dobilo je
zastrašujuće razmere, a ja sam, kao predsednik URS-a, totalno protiv toga.
Zapošljavanje preko partija, to je dno dna, totalno sam protiv toga. Otvoreno
prihvatamo naš deo odgovornosti za sadašnje stanje i pozivamo sve ostale
stranke da nam se pridruže u naporima da se takva praksa konačno prekine.
Tačka. Kakva tačka, to je da na kraju stoje tri p.m. Ili, da ne bude da sam
selektivan, gospoja Trivan Jelena, koja Potpredsednica, i za koju vele da se
prolepšala, glede Stvarnosti izjavila da je javnost zgađena izborima, ličnim
ambicijama političara, stranačkim kalkulacijama, ali da će građani glasati za
znanje i izvesnost, te da se ona, kao prolepšana Potpredsednica, nada da će
građani, uprkos tome koliko je teško i koliko su razočarani, glasati razumom i
za budućnost. Opet tačka, sa dodatkom.
Dođo’
do toga, što mi od početka bila namera, do tog „Utiska nedelje“, u
kome tema bila, da parafraziram, pogodim, Ko je glavni urednik Srbije. Domaćin
bila Bećković Olja, a gosti, ženski i muški političar, te ispred struke urednik
„Blica“ i urednik „Presa“, lista koji netom iz ruku
Ministra prosvete, za veliki doprinos svemu, dobio nagradu „Sveti
Sava“, veliku nagradu, takoreći u rangu Belog anđela, koji jako Filaret
dao Dačiću i Pahomiju. Kako sam ja razumeo, a pit’o, i drugi tako razumeli,
Glavni urednici ne rade u medijima, mediji su samo ekspoziture raznih
interesnih grupa koje preko njih blablabla.
Pa
nije to daleko od istine, mada je kod nas sve daleko od istine. Kako bi, inače,
kao što reče Čovek, nenormalno bilo normalno, a realnost fikcija. Kako bi inače
personaliti Željko Mitrović bio takav medijski personaliti, neću o Tijaniću,
taj je bar za neke bio novinarčina. Šta reći, to je nama naša borba dala, da se
špekuliše da će tamo neki „Kurir“ da kupi „Politiku“,
umesto da je obrnuto, da je državi stalo da mediji stvore relevantnog čitaoca,
ili bar održe ono što je od toga ostalo. Ne, državi, što će reći vlasti, bolje
je ako mediji ne liče ninašta, ako imaju pinkovsko-kurirsku publiku koja će
gleda-čita njihove vizije i takvim razumom glasa za budućnost. A od novinara,
od novinara se očekuje da potura mikrofon, pita ono na šta se može dati Pravi,
i u interesu svih odgovor, kad treba bude Ekskluzivan, kad još više treba bude
Istraživač nad istraživačima. Ukratko, da prenosi informacije, a to je primarna
priroda i zadatak novinarstva. Umal’ i elem ne rek’o kruna, san snova, šlag na
torti.
Svojevremeno
sam, početkom devedesetih, da ne skrećem na novinarstvo Miloševića druga,
pratio lokalne štampane medije u Srbiji, one koji su imali prefiks nezavisni.
Bilo toga, nešto i sad postoji. Kako vremena bila teška, ti mediji pomagani,
papirom, novcem, mini štamparijama. Nisam mogao da verujem kad sam saznao da je
jedan od prvaka takvog novinarstva, i takve nezavisnosti, kome su bila puna
usta demokratije, koji bio od dole južno, novac dobijen za mini štampariju
uložio tako što je kupio plac i cement za kuću. Isto tako nisam mog’o verujem
kad je Jedan od takvih, koji je imao novine u kojima je on bio urednik, žena direktor,
a sin zadužen za plasman, i kome su novine izlazile baš kad bili seminari,
dobio neku Osvajanje slobode nagradu. Šta pesnik hteo kaže, hteo kažem da nije
sve do sistema, da ima i do ljudi, do tog našeg pokvarenjačkog koda.
Posle
smo, treba li reći, samo napredovali. Pogledajte samo koliko je novinara, i
onih koji se tako pišu, koji su se tako pisali, očlo u neku Vladu, neku PR
službu, neki advertajzing, drugi monitoring, očlo bude šef kancelarije,
načelnik službe, član upravnog odbora, ni manje ni više nego aerodroma,
željeznice, tandara mandara agencije… Možeš samo staviš tačku, sa dodatkom,
kad vidiš, a vid’o, viđam, one što po razni protokoli, što ministrima i
doministrima nameštaju kravate, po restorani pokazuju gde ko sedne, i, što je
najvažnije, ko može uđe u takav VIP šesn’esterac bog te ne bi. A tek što sam se
nagled’o razni sekretara, naročito ženskog roda, sa sve taj stajling državni
stav, i to za medije i informisanje, mogu samo velim, to je realnost koju je
samo fikcija mogla tu metne i rasporedi.
Kad
je tako, u mediji ostalo što ostalo, ono što je za takvu istinu i standarde. I
to na ceni, naročito elektronski mediji, sa te nacionalne frekvencije, ne
pitaju pošto to košta. Jako bio taj jedan TV medijski transfer, za potrebe tih
điha điha političkih i inih tok-šoua. Ta što tako transferisana javno veli joj
nije bilo lako da napusti kuću u kojoj je provela toliko godina, ali da je
mogućnost napredovanja naterala da preseče. Poslenica ima razumevanja i za
interesovanje medija za njen slučaj, pa veli, Pošto se bavimo javnim poslom,
razumem da naši transferi privlače pažnju velikog broja ljudi, ali nema potrebe
da se pravi neka fama oko toga… Ko bre pravi famu?
Autor: Dragan Todorović
