Zbog njegove blagosti, nenametljivosti, otmenosti. Opstati u novinarstvu sa takvom mekotom i delikatnošću – pojava je koja se retko sreće. Ali, neprecizno je rečeno – opstati. Mnogo, mnogo više od toga je Veljko postigao u novinarskoj profesiji.
Bio je jedan od onih koji su ostavili beleg u Informativnom programu Televizije Beograd 80-ih i početkom 90-ih godina prošlog veka. Pune dve decenije i još nešto više proteklo je od vremena kada se posle prepoznatljive špice tadašnjeg TV Dnevnika pojavljivalo prijatno i privlačno lice jednog od tadašnjih voditelja – Veljka Samolova. Posle toliko vremena, mora se računati s tim da nema mnogo svedoka koji se još sećaju njegovog sasvim osobenog načina moderatorstva. Kao što je i u životu, privatno, među prijateljima i kolegama bio nadareno duhovit (i savršeno precizan u zapažanjima i formulacijama) i svoje voditeljstvo bojio je specifičnom vrstom humora. Kroz moderatorske najave provlačio je polušale, poluironije, poludvosmislice (sa političkim asocijacijama), koje su – u opasnim vremenima 90-ih – neko vreme prolazile, valjda, zahvaljujući tom njegovom uvek nasmešenom licu. Ali, čistke u prvoj polovini 90-ih na beogradskoj televiziji nisu zaobišle ni njega. Oteran je sa mesta voditelja Dnevnika, obavljao razne manje važne novinarske poslove, ali je i sa njih premeštan, jer nikako „nije uspevao da nauči“ šta je to „patriotsko novinarstvo“, kako mu je objasnio tadašnji glavni urednik Informativnog programa smenjujući ga i sa mesta novinara koji priprema ponoćne vesti.
Potom je pisao za nekoliko beogradskih nezavisnih novina i nedeljnika (Naša Borba, Vreme), bio jedan od osnivača Fonda solidarnosti u Nezavisnom udruženju novinara Srbije, a polovinom devedesetih našao se u Pragu. U Radiju Slobodna Evropa radio je u nekolikim emisijama, i dalje pisao za beogradske novine, a po povratku u Beograd jedno vreme bio je generalni sekretar NUNS-a.
Pre četiri godine se razboleo. Niko, ni lekari nisu verovali da će preživeti. Verovao je on. Duboko, neverovatnom voljom i istrajnošću. Pod njegovom blagošću, nismo uspevali da nazremo njegovu snagu i izdržljivost. I – tu bitku je dobio. A onda se na njega svalila nova pošast. Ta je borba bila nadljudski neravnopravna.
Otišao je čovek sa najmekšim očima koje sam znala.
Autor: Danka Nikolić
