Autor: Hari Štajner
Odmah da kažem: neću da polemišem sa Ljiljanom Smajlović
(Danas 15. februar), neću da branim ili opravdavam koleginice i kolege koje ona
opisuje veoma ružnim rečima, ali hoću da reagujem bar na neke neistine kojima
se Lj. S. služi kao argumentima.
Piše ona tako da je…“režim Slobodana Miloševića ubio
Slavka Ćuruviju, kom NUNS u jesen 1998, kao „udbašu“ i „rodonačelniku žute
štampe“ u Srbiji nije dao podršku. Tek je mrtvog Slavka NUNS prigrlio kao svog
mučenika“. Bez imalo stida tvrdi to Lj. S. iako je Slavko dolazio u Medija
centar, koji je deo NUNS-a, držao konferenciju za novinare, iako je stalno bio
u kontaktu sa nama, iako je on bio jedan od onih s kojima smo razmenili telefone
za „ne daj bože“, pa smo tako i došli u štampariju koja nije htela da štampa
njegove novine…
Povod za njeno žustro reagovanje
očigledno nije toliko odgovor na, istini za volju, nimalo nežan tekst kolege
Miloša Vasića (Danas 13. februar), koliko odluka Apelacionog suda u Beogradu
kojom se Nezavisnom udruženju novinara Srbije (NUNS) priznaju ista prava na Dom
novinara kao i Udruženju novinara Srbije (UNS). Sud je, kaže Lj. S, doneo
„politički dirigovanu odluku… pozivajući se ne na zakone, već na revolucionarne
zasluge udruženja koje je politički blisko sadašnjim vlastodršcima“.
Kako sam ja jedan od osnivača
NUNS-a, čime se ponosim, iako sam pre toga dugo godina bio član UNS-a, čitaoce
treba samo ukratko podsetiti šta su to i zašto ovi „revolucionari“ uradili pre
19 godina, kada više nisu ni mogli ni hteli da budu članovi (ondašnjeg) UNS-a.
Autoritarni režim Slobodana
Miloševića bio je početkom devedesetih godina prošlog veka u punom zamahu, a
sve njegove ratne i druge poduhvate besramno su podržavali mediji koji su bili
pod kontrolom vlasti i u kojima su se novinari pretvorili u najobičnije
propagandiste. Malo je bilo nerežimskih medija u kojima su novinari i dalje
nastojali da ostanu verni osnovnim pravilima profesije. Opirući se represiji,
nasrtajima na slobodu štampe, spontano su nastajale i organizacije kao Savez
nezavisnih sindikata novinara, Odbor za slobodu medija, a posle Skupštine UNS-a
održanoj na Tari, jula 1992, kada je praktično uspostavljena kontrola režima
nad UNS-om, i Predsedništvo Vanredne skupštine Udruženja novinara u stalnom
zasedanju.
Lj. S. kaže da se „seća okolnosti
pod kojima se u prostorijama Vremena radilo na političkom i finansijskom
projektu zvanom NUNS“. To ima veze sa istinom samo utoliko što se i u Vremenu,
kao i u drugim redakcijama i pomenutim institucijama, pogotovo nakon neuspešnih
razgovora sa rukovodstvom UNS-a posle Tare, uveliko razmišljalo o potrebi da se
osnuje jedno novo, pravo novinarsko, profesionalno udruženje. Nikakav politički
i finansijski projekat nije stvaran u Vremenu, gde sam i ja radio, pa bih
verovatno i znao nešto o tome.
A da je sve naše nezadovoljstvo
stanjem u medijima i postojećem novinarskom udruženju, svim našim „teorijskim“
razgovorima, trebalo pretočiti u nešto konkretno, doprinela je i odluka RTS-a
januara 1993. da se 1.103 radnika pošalju na „prinudni odmor“. Osnovan je Fond
novinarske solidarnos ti, koji je posle apela javnosti i pomoći Credibel banke
došao i do minimalnih sredstava za pomoć najugroženijim kolegama. U jednom
montažnom kontejneru, u holu Doma omladine nastao je i Medija centar, koji je
postao i sedište Fonda.
Vanredna skupština Udruženja
novinara u stalnom zasedanju, Sindikat Nezavisnost, Fond solidarnosti, Odbor za
slobodu medija… sve te i druge organizacije, uz sve veće nezadovoljstvo
stanjem u medijima (naravno i u društvu uopšte), totalnim gubitkom
kredibiliteta UNS-a kao profesionalne novinarske organizacije i istovremeno sve
veći pritisak vlasti uz optužbe da smo izdajnici i strani plaćenici,
jednostavno su nas naterali da osnujemo novo udruženje u kojem bi novinari
mogli da budu samo novinari.
To je najzad i ostvareno 25. marta
1994. U dupke punoj velikoj sali Doma omladine osnovano je Nezavisno udruženje
novinara Srbije, za prvog predsednika izabran je ugledni novinar RTS-a (dok
nije proglašen nepodobnim) Dragoljub Nikitović Nikita. NUNS je ubrzo postao
član Međunarodne federacije novinara, a u jesen iste godine registrovan je i
Medija centar.
Svojevrsna je ironija da su i NUNS i
Medija centar nastali upravo „zahvaljujući“ tadašnjim najvećim protivnicima –
UNS-u (koji je postao slepo oruđe režima) i Tanjugovom Međunarodnom press
centru (koji je u najkritičnijim trenucima praktično bio zatvoren, pogotovo za
strane novinare). Uspešno, profesionalno delovanje i brzo stečeni ugled u
zemlji, kao i kod stranih kolega, bio je razlog više da UNS vodi stalnu
kampanju protiv NUNS-a i ometa dobijanje svih pogodnosti koje je država davala
novinarima. Naravno da UNS-u ni na kraj pameti nije bilo da nam ponude bar deo
zgrade koja je bila namenjena svim novinarima. Uostalom, za to pravo NUNS se,
posle višegodišnjeg suđenja, izborio tek nedavno odlukom Apelacionog suda.
Iako i ja mislim da je stanje u
medijima danas daleko od sjajnog, besmisleno je upoređivati, u stvari
izjednačavati sadašnje vreme i uslove sa onim u vreme Miloševića. „U Vremenu
sam bila zato što u režimskim medijima u ono vreme nije bilo moguće izražavanje
drugačijeg mišljenja, baš kao što to nije moguće ni danas.“ A da li se Lj. S.
seća šta je nezavisnim medijima i novinarima radila ona vlast, ako ne baš i
njoj lično? Proganjala nas je, maltretirala, prisluškivala, osuđivala,
zatvarala novine, najzad i ubila Slavka.
Teško je uzdržati se i ne
polemisati, kao što sam obećao na početku teksta. Uostalom, na sajtu NUNS-a u
arhivi, postoji i članak napisan povodom 15. godišnjice NUNS-a. Tamo, na osnovu
dokumenata, i Lj. S. može da se podseti događaja vezanih za osnivanje NUNS-a,
ali i onoga što je prethodilo tome, a što Lj. S. možda ne zna, jer i nije bila
ovde.
U skladu sa rečnikom Lj. S., koja
govori o „revolucionarnim zaslugama udruženja“ (NUNS-a), autor ovog teksta
razmenio je mišljenje sa osnivačkim „tvrdim jezgrom“ (izvinjavam se ovog puta
izostavljenim) koje se borilo i izborilo da novinari Srbije dobiju pravu
profesionalnu organizaciju. Hvala na podsećanju i podršci Gordani Logar, Milanu
Vlajčiću, Draganu Janjiću i Velimiru Ćurgusu Kazimiru.
Autor je novinar, jedan od osnivača NUNS-a i prvi direktor
beogradskog Medija centra
