Hiperaktivna
Smajlovićka, po zanimanju persona grata i predsednica UNS-a tvrdi da je zgrada
„u privatnom vlasništvu“ starostavne novindžijske organizacije koja, čast
izuzecima, okuplja gomilu pitoresknih, funkcionalno nepismenih, svim režimima
odanih novindžija. Kako, more privatno vlasništvo? Da nije dedovina nekog od
članova? Da nije možda Smajlovićkin miraz? Jok! Koliko se ja razumem u
socijalističke imovinsko pravne odnose, ta žurnalistička prćija je bila
takozvano društveno vlasništvo, a ne sećam se da je privatizovana.
Ono
jeste, svakakvi su se marifetluci izvodili devedesetih, nije tu UNS jedini
profitirao u mutnom, neka to rastumače pravnici i advokati, a mi da se vratimo
na stvar: zašto Smajlovićka misli da NUNS nema prava na deo, nazovimo ga,
prostora i zašto presudu koja je obavezuje da od sebe (i naravno Kosova) otcepi
određeni broj kvadratnih metara smatra politički motivisanom? NUNS-ovci su ,
saglasno Smajlovićki, režimski novinari, pisci panegirika i stubovi nenarodnog
režima koji ju je brutalno najurio iz Politike (iako je, ruku na srce,
Smajlovićkina Politika bila bolja od ove), pa iz uobičajeno nacifrane, marcipanske
nunsopredsedničine palamudnjave proizilazi da je UNS žrtva političkog progona.
E,
sad mi ga baš saši Đura. UNS je, setimo se cenjeni publikume, svojevremeno bio
nacionalno jedinstven, to jest, pod svojim je majčinskim skutima okupljao sve
poslenike pera, a onda je – Srbi smo, brate – tikva pukla. Nastalo je novo
udruženje, nazvano NUNS. Šta, dakle, biva kad braća i sestre ne mogu više da
žive zajedno u seoskoj zadruzi? Dele se, braćo i sestre! Modele deobe je onomad
apsolvirao kolega Vasić, pa da ne tupim na tu temu. Smajlovićka, međutim, na
deobu ne pristaje. Dosta joj je srpskih deoba, indisponirana je zbog Kosova,
sad valjda treba da doživi otcepljenje UNS-ovih suverenih kancelarija. Ne mere,
bato!
Evo,
i mi pisci smo se svojevremeno raspanđali. Ovi iz državotvornog UKS – inače
ništa manje patriote od kolega iz UNS-a – kurobecahu se neko vreme, a onda se
prikloniše poznaniju prava i imovina se famozne Francuske 7 podeli na
lapo-lapo. Pa kad mogu pisci, ljudi koji, bar deklarativno, pišu za večnost,
zašto ne bi mogli i novinari, pregaoci, da kažemo, kraćeg daha? U pamet se,
more.
Autor: Svetislav Basara
