Svetislav
Basara
Famozno
Au,
brate slatki, al se Smajlovićka razgoropadila. Opet je zašiljila pero. Ali od
marcipana i saharina više ni traga. Samo krv, znoj i suze.
Ova žurnalistička iluzionistkinja
kojoj kao od šale polazi za rukom da svakom režimu izgleda prihvatljivo,
a da se svakom sledećem predstavi kao ljuti protivnik prethodnog, baš
rešila da odbrani zgradu novinarskog udruženja „podignutu 1935“. Šta je tom podizanju
pripomogla Smajlovićka, a šta njeni unsovci, ostaće nejasno, iako je tačno
da ja nisam upućen ni u pravo ni u vlasničke odnose. Nisam ni lično zainteresovan
za sudbinu pustoline u Resavskoj. Počasni član je isto što i počasni
doktor. Počasni doktori ne drže predavanja po fakultetima, a počasni članovi
ne pohode staleška udruženja.
Ako
već Smajlovićka i smajlovići nisu uložili ni kintu u rečenu zgradu, kao što,
doduše, nisu ni Jelka ni Vukašin, nego je zgrada, da tako kažemo, svima njima
pala sa neba (protiv čega, takođe, nemam ništa protiv), na čemu gospoja temelji
sveto Unsovo pravo na isključivi posed. Ni na čemu, ako kao argument odbacimo
opetovanu Smajlovićkinu sve ljigaviju floskulu da se prćija kida iz njenog
srca po istom principu kojim se „komada Kosovo“.
To
me je podsetilo na događaj od pre nekoliko godina kada su navatali i pritisli
neku Veljinu lopužu, a lopuža spremno odgovorila: „Reći ću vam to kad Kosovo
ponovo bude srpsko“.
Kad smo već kod Kosova, skloniji sam da pomislim da njegovo
komadanje mnogo više duguje nekontrolisanom množenju individua spremnih da
privatizuju tuđu imovinu i da se u njoj osećaju kao kod kuće. Nije to, naravno,
počelo sa Smajlovićkom i smajlovićima. Počelo je 1944. I ne prestaje ni
dan danas.
Ono
jeste, da su počem na vlasti dr Čitluk Sahibija i onaj njegov spečeni ministar
takozvane pravde, nema sumnje da bi sudstvo bilo nepristrasnije u Smajlovićkinu
korist i gospoja bi mogla da se nesmetano širi po zgradi u Resavskoj.
Nemam neko naročito mišljenje ni o Gospodarevom sudstvu, ali sam ubeđen
da je ovom prilikom presudilo pravo. S čime se Smajlovćka ne miri. Ali će
se vremenom pomiriti. Opet kažem, unutrašnje su to novindžijske stvari, ali nekako
mi deluje perfidno porediti neistomisleće kolege sa Tačijem i inim kreatorima
kosovskog otcepljenja. Štaviše, poistovetiti Kosovsku tragediju sa imovinsko-pravnim
sporom oko par stotina kvadratnih metara kancelarijskog prostora,
deluje mi isuviše ćiftinski, isuviše sitničavo, isuviše izglobljeno, čak
i iz jednog ovako infamnog vremena.
