Taj
pridev koristim za neke druge i ne vidim zašto se ta gospođa tu gura. Zatim:
nikada nisam napisao da se neću braniti, a sve i da jesam – pa šta? Onda: iz
okolnosti da je „čak šest srpskih sudova potvrdilo vlasništvo UNS-a“ nužno
sledi i da je pet tih presuda bilo ukinuto i vraćeno na ponovno suđenje, a da
je šesta preinačena; to treba reći. Pa onda: u jesen 1998. i početkom 1999.
NUNS je – za razliku od UNS-a – žestoko ratovao sa Vučićem i njegovim zakonom,
podržavao sve pogođene medije, pa i one Slavka Ćuruvije. Ja sam bio pred
redakcijom Dnevnog telegrafa i Evropljanina u trenutku upada policije i
Miljkana Karličića; ja sam sedeo na tim suđenjima; ja sam bio kod Slavka i
Branke pri pokušaju zaplene imovine; NUNS je izdao gomilu saopštenja protiv te
tiranije. Ne sećam se „izaslanika Slavka Ćuruvije“ na toj vanrednoj skupštini
NUNS-a; mi Slavka nikada nismo nazivali „udbašem i prijateljem Mire Marković“;
neka kaže ko je to govorio. Gđa. Smajlović zbog nečega meša u ovu priču slučaj
otmice našeg kolege Dušana Reljića 1993; ni tada se UNS nije oglasio; ni reč.
Nije se UNS javio ni kada je Voja Šešelj javno prozivao kolege sa RTS i tražio
linč. Prema tome, dosta je više pranja prošlosti: UNS se od 1989. do 2000.
epohalno iskompromitovao i to je nesporno.
Gđa.
Smajlović pokušava da suptilno optuži NUNS da je strana agentura, „lokator“,
kako se to tada govorilo, jer da je taj „politički i finansijski projekat“ uz,
naravno, strane pare smišljan u hladnim sobicama redakcije Vremena strašne
1993. godine. Ispada da smo tada proročanski predvideli poraze u ratovima, pad
režima, dolazak na vlast ovih sada i – kao vrhunac našeg uspeha – podelu zgrade
Doma novinara. To su budalaštine. NUNS je posledica UNS-a, a iz razloga gore
navedenih. Biće da je kolega Basara u pravu: ovu gospu ne zanimaju argumenti u
polemici; ona se kanda kandiduje za ambasadorku, možda i glavnu urednicu (ako
baš mora) u nekom novom režimu.
Veli
još gđa. Smajlović da je „časnije danas biti u UNS-u, nego u NUNS-u“, štogod mi
mislili, jer da je „nekadašnje srpsko opoziciono novinarstvo odgovorno za
katastrofalno nizak nivo slobode štampe u današnjoj Srbiji“. Uzaman smo, dakle,
mi sve to radili; da nismo, „nivo slobode štampe u Srbiji“ bio bi mnogo viši,
pa iz toga proizlazi da je Dom novinara vlasništvo UNS-a koji se ubijao za
slobodu štampe u Miloševićevoj Srbiji. Čestitke: budalaštinama se pridružio i
obični mahalski bezobrazluk.
Uostalom,
o čemu ja raspravljam sa osobom koja nije u stanju da razlikuje gusku od
kokoši?
Da
parafraziram francuskog klasika: „Partez, madame, sans dire adieu“. Otidite,
gospo i ne recite zbogom.
Autor: Miloš Vasić
