Međutim, kada stupidarije počnu da izgovaraju i oni koji bi da se diče titulom književnika, problem postaje mnogo ozbiljniji. Elem, nisam siguran da je bilo ko od nas blagopomilovan poštedom od priloga „užasno“ u smislu „vrlo“ ili „veoma“ i od famoznog „ultimativno“ sa pretenzijom da ovaj pojam znači nešto „krajnje“, „izuzetno“; iako nešto ne čujem izvinjenja, svi grakću kako su se „izvinuli“, prevodioci filmova na „Pinku“ ne prestaju da „sumljaju“, a ne verujem da postoji neko ko nije stigao da pročita sada već istorijsku kovanicu „autošovinizam“. Pošto oduvek postoji izreka „kakvi pacijenti – takav i lekar“, red je da im doktor Čarli nešto objasni…
Skoro se jedna poznata književnica pohvalila – od tursko-indijskih sapunica opšteanesteziranom – TV auditorijumu nečim na šta je „užasno ponosna“; razumem sleng „ko da sam živeo tamo“, od dijalekta volim više samo haltere i žabice, ko dojka od trista meseci mila mi je i kolokvijalnost, ali što je mnogo – mnogo je, kumo… Ako smo već mogli da pretpostavimo kvantitet „ponosnog ispunjenja“, bilo bi još lepše kad bi gospođa spisateljica mogla i da nam objasni krucijalni detalj: misli li na užas ponosa ili ponos užasa? Iskreno, nešto ne verujem da je dotična ikada pročitala Kjerkegorovo pitanje: „Kakva je to sila koja mi je odnela čast i ponos, i još tako besmislen?“, niti da je čula za njegovo večno: „Samo užas koji je došao do očajanja budi u čoveku njegovo najviše biće“. Što, naravno, nije razlog da s PONOSOM ne ovekovečimo očigledan UŽAS izražavanja nekoga ko sebe smatra književnicom.
Ne lezi vraže: još nije protekla ni odjavna špica „užasnog intervjua“, pojavio se urednik koji naglašava „ultimativni“ značaj neke knjige. Iako potpuno svestan da dobar deo života rastrošimo pred ličnim izborima koji se često graniče sa ucenama, ne mogu da se prisetim nijedne knjige koja se bavila „blackmailing“-om svojih čitalaca, uključujući i moju malenkost. Jedina „ucena“ koju je knjiga mogla da mi priušti bila je ostajanje do zore, ako ne mogu da je ispustim iz ruku; a na takva ucenjivanja pristajem uvek. Da, vrlo se često zevzečim sa „nekritičkim“ upotrebama tuđica, praktikujem čak i to da ih namerno transkribujem samo fonetski, ali ovakav biser čak ni meni nije mogao da padne na pamet.
Nedavno je jedan gabaritniji gospodin – ako ćemo pošteno, poslednji sam ko sme da nekome zameri na dimenzijama pivskog abdomena, ali je opis zaista važan – mrtav-ladan izjavio kako se on već „izvinuo“; ajde što mi je teško da ga zamislim kao Bubku s motkom ili kao samuraja Topića – gde bi se ovaj oblik mogao logično upotrebiti – i što mi ga „oko ne fata“ u trikou, na bilo kakvom atletskom mitingu, ali mi nikako nije jasna maltene pubertetska upornost dotičnog na zanjihanom „trapezu“ elementarne pismenosti: elem, inkriminisani izraz ponovljen je tri puta za manje od jednog minuta…
Budite oprezni, štovani auditorijume, kada dajete deci da gledaju filmove na domaćim televizijama: nikada ne znate šta može da ih snađe! Od logičke krivine gde prevodilac „intimidation“, to jest zastrašivanje, prevodi kao „intimiziranje“, preko „from horses mouth“ koje se volšebno pretvara u „iz konjskih usta“, pa sve do bisera mudrosti gde svi likovi nešto „sumljaju“; kao da za pravilnu sumnju – nj, bre, a ne lj, moroni! – nikada nisu ni čuli. Nadam se da postoji neko ko treba da ih opomene da je lektor nasušna potreba a ne ćef i da pismenost u ovoj zemlji još uvek nije krivično delo; iako se razmišljanje svojom glavom i dalje često kvalifikuje kao subverzivna delatnost.
Najzanimljive, dragi moji, ostavljam za kraj. „Šovinizam“ vuče poreklo od imena francuskog soldata Šovena (Chauvin), kojeg u jednoj komediji Skribo deskribuje kao „ćelavka“ i tupoglavog patriotu u upornom nastojanju da na svaki način povrati slavu i moć osvajačke politike Napoleona I, šireći i razvlačeći pritom – ko tabloidi književnike/ce – mržnju protiv svih u okruženju; naravno, uključujući i sve pokrajine koje su i tada imale debele razloge za primedbe na zadriglu bahatost metropole. Dakle, reč je o osobi koja – kroz optiku sulude politike „ognja i mača“ svog idola – mrzi sve što je Drugo i Drugačije, čak i kada je to Drugo takođe deo istog nacionalnog korpusa: u prevodu, „mrzitelj drugih i drugačijih“. E, sad probajte da na sve to dunsterski nakalemite prefiks „auto“ – koji se prevodi kao „samo“ – i dobijate smisaono perverznu kovanicu „samomrzitelj drugih i drugačijih“, koja jeste jedino tačno značenje pojma „autošovinizam“. Možda u politici zaista jeste sve moguće, ali dostojanstvene polemike – makar se samo i ovlaš doticale književnosti – ne smeju sebi da dozvole luksuz napisanih ili izgovorenih nonsensa, ni po koju cenu…
Autor: Saša Stojanović
