ENЧИКАГО, августа – У једној руци јој је кашичица с дечјом храном, а друга је на компјутерском мишу којом издаје команде и монтира емисију, јер је већ дебело ушла у цајтнот. Док једногодишњи Лазар ужива у свом редовном оброку, мама Нина настоји да јој дете не осети стрес телевизијског бизниса. Тата Војкан, Нишлија, цупка и чека да супруга заврши монтажу и одлети до ТВ студија на другом крају града, одакле ће се, као и сваке среде, обратити, сликом и тоном, Србима у овом делу Америке.
Тако изгледа класична прича о ТВ 4С, јединој озбиљној и професионалној српској приватној телевизији овде, по много чему својеврсна парадигма организовања и утицаја многобројне српске заједнице у Чикагу са прилично скромном снагом.
– Увек ме је нервирало када сам од наших људи слушао како нас је много, како имамо снагу, како смо ово и оно, а у суштини нигде се нисмо чули. Јер, нисмо имали медије кроз које бисмо правили свој имиџ и изражавали снагу о којој се говорило. Схватио сам да није битно шта је стварно, него каква је представа о ономе што јесте. При томе, одавно смо престали да водимо рачуна о томе шта се о нама прича, јер новац, енергија и труд који улажемо у овај посао производе резултат много бољи од онога што су наше реалне могућности. Наш мото је да треба бити упоран, гледати унапред и онда временом све дође на своје место. Нама су биле потребне три године да достигнемо неки елементарни ниво оваквог типа ТВ – вели директор ТВ 4С Војкан Радоњић, човек који је своју припадност родном Нишу овековечио и на регистарским таблицама свог аутомобила, а посвећеност Српству потврдио податком да је искључиви финансијер своје ТВ, „залуђеник који новац из једног свог бизниса улаже у Српство”. И од тога нема никакву практичну корист. Осим задовољства што се једном недељно Срби чују и виде на малим екранима.
Посредством Трећег канала WFBT-а, почев од 11. априла 2001. године, када је емитована прва емисија, ТВ 4С може да види скоро осам милиона људи у Илиноису, Висконсину, Индијани, све до Киноше, што је леп податак за тако младу телевизију скромних финансијских могућности, будући да долари пристижу углавном само из Студија 018, приватне видео и фото радње која такође припада Радоњићима.
За њега и супругу Нину новац није у првом плану, већ свест о посебној мисији коју као млади и здраво национално опредељени људи имају овде у туђем свету. Нинино породиљско одсуство трајало је недељу дана, а онда је на задатке заједно с њом кренуо и Лазар. Најмлађи сарадник ТВ 4С био је присутан када је Нина, у улози сниматеља, требало да забележи разговор с кошаркашког спектакла у коме су главни актери били и наши Дивац и Стојаковић. Екипи је понуђено да уђе у свлачионицу, али је спортски сарадник одшкринувши врата свлачионице пуне нагих црнаца завапио Владу и Пеђи: „Не могу, имам женског сниматеља!”
Инаугурација гувернера Илиноиса Рода Благојевића, уочи Српске нове године, дешавала се када је Војкан био у отаџбини, па је читав посао пао на Нину. С колегиницом Драгицом, некадашњим новинаром Радио Ниша, возила је пет сати од Чикага до Спрингфилда, тамо са осталим америчким ТВ екипама стајала и снимала више од четири сата, онда се истим путем вратила у Чикаго, отишла на неколико значајних места да забележи прославу Нове године и око три сата ујутру вратила се кући.
– Оно што нас одваја од многих који су се до сада бавили оваквим или сличним покушајима јесте наша упорност. Волимо свој народ и радимо на томе да се то поштује и да се то овде, далеко од Србије, не заборави. Имамо мисију – оно што забележимо, то није заборављено. За многе смо као заморче, али у нашем случају рад даје резултат. Нисмо настали да бисмо се угасили, ово није прича за један дан, не жртвујемо своје време и новац да бисмо сутра престали да радимо. Најважнији разлог нашег настанка јесте да нађемо и очувамо свој идентитет, а све остало је у другом плану: странке, политика, личне суревњивости, трачеви. Опстали смо захваљујући високој свести о примарности тог нашег циља и до данас направили више од 230 емисија – вели Нина, некадашњи продуцент Радио Београда 202. Додаје да су успут организовали прикупљање помоћи за талентоване младе Нишлије у области спорта и стваралаштва, па је њих стотинак добило по сто долара симболичне помоћи.
После ових речи постаје јасније како је Војкан, као успешан млади човек у пионирском приватном послу у Србији, с капиталом од три куће, ланцем видео клубова, два аутомобила и релативно сређеним животом, пристао да се отисне у неизвесност живота у расејању и у томе успе.
– Али ни тада, као и данас, нисам решио да ћу овде да останем – категоричан је Војкан.
Највећи ослонац му је Нина и гомила пријатеља, који су радећи волонтерски помогли да ТВ 4С стане на ноге. Не издваја никога, свестан да би ако би само једног превидео направио велику неправду. И свима је захвалан, а многи од њих, упркос неизбежној трци за новцем, појаве се повремено да нешто одраде и помогну, пелцовани вирусом ентузијазма 4С. Данас су они у прилици да раде у студију који се простире на више од 100 метара квадратних у чувеној Ричмонд улици, где су се сместиле многе српске кафане, пекаре, бутици, где се осећа мирис бурека и чује српски као да сте на београдској штрафти.
Радивоје Петровић
