[box align=’box-center’ id=’799′]
Ona sadrži većinu zahteva medijske zajednice, od povlačenja države iz vlasništva u medijima, transparentnosti vlasništva, ukidanja subvencija i prelaska na projektno finansiranje javnog interesa, do primene Zakona o kontroli državne pomoći.
Političari se, barem je takvo dosadašnje iskustvo, bore za “medijske slobode” samo do one tačke koja će im omogućiti uticaj na medije. Oni ne vide slobodne medije kao četvrti stub demokratije, kao elementarni uslov za civilizacijski napredak društva. Za njih je to način ili sredstvo za ostvarivanje sopstvenih političkih ciljeva. I sve dok politički establišment bude posmatrao medije iz ove vizure, mi nećemo imati medijsku sferu kao sastavni deo demokratskog procesa, kaže predsednik NUNS-a Vukašin Obradović.
Kako gledate na najave o ukidanju restriktivnih odredaba Zakona o javnom informisanju?
Moj je utisak da nova vlast, na samom početku mandata, pokazuje ogromnu želju da se dopadne širokim narodnim masama, od radnika i seljaka do novinara i medija. Takav nastup podrazumeva određenu dozu populizma I demagogije što se vidi i na ovom primeru. Kao krunski dokaz “oslobađanja medija” najavljuje se ukidanje odredbi Zakona o javnom informisanju koje su već odlukom Ustavnog suda prestale da važe!?
Ali, svaka vlada, pa i ova, zaslužuje 100 dana da pokaže svoje prave namere. U tom smislu, ovu elementarnu neobaveštenost nekih političara, kada je reč o Zakonu o javnom informisanju, možemo posmatrati, ako ne kao najavu suštinskih promena u medijskoj sferi, ono barem kao entuzijazam vredan pažnje. Da li će se na tome stati, brzo će da se vidi.
U poslednje vreme lideri vladajućeg bloka pominju i ukidanje Zakona o javnom informisanju. Kako gledate na tu ideju?
Opet je reč, rekao bih, o lažnoj dilemi. Postoje, doduše, države, kao SAD, koje nemaju zakon o javnom informisanju već je ova materija inkorporirana u druge zakone i podzakonske akte. Forma, međutim, nije bitna. Važne su namere, želja da se ničim ne ogranićava sloboda izražavanja. Sa ili bez Zakona o javnom informisanju, Srbija mora da krene u korenitu medijsku reformu koja će omogućiti stvaranje jednog potpuno drugačijeg legislativnog okvira. Zakon o javnom informisanju može, ali i ne mora da bude u setu zakona koji će uređivati medijsku sferu.
Šta očekujete od novih vlasti, na čemu će NUNS insistirati?
Očekujem, pre svega, ukoliko su iskreni u svojim namerama, da pročitaju Medijsku strategiju. Ona sadrži većinu zahteva medijske zajednice, od povlačenja države iz vlasništva u medijima, transparentnosti vlasništva, ukidanja subvencija I prelaska na projektno finansiranje javnog interesa, do primene Zakona o kontroli državne pomoći. Verujem, takođe, da će nova Vlada uvažiti naše argumente i kada su u pitanju regionalni javni servisi i odustati od ove, za nas, neprihvatljive ideje. Mora se rešiti i pitanje statusa Javnog servisa, a posebno način finansiranja RTS jer je očigledno da postojeći sistem pretplate ne osigurava finansijsku nezavisnost koja je preduslov ne samo za funkcionisanje javnog servisa, već i za uređivačku samostalnost.
Postoji, dakle, niz otvorenih pitanja i u zavisnosti od pristupa nove vlasti zahtevima Medijske koalicije sadržanim u Medijskoj strategiji moći ćemo vrlo brzo da se uverimo da li su najave o reformi medijskog sektora iskrene ili ćemo i ovoga puta gledati novu epizodu u stilu “sve je to krasno i fino, ali sad malo mi, pa posle ćemo da oslobađamo medije”.
Da li će novinarska udruženja i asocijacije i dalje nastupati zajedno kada je reč o Medijskoj strategiji?
Ja iskreno verujem da hoće, jer se pokazalo da samo udruženi možemo da se izborimo za svoje zahteve. Očekujem u narednom periodu i mnogo bolju saradnju sa Asocijacijom medija jer ne postoje suštinske razlike kada su u pitanju ključna pitanja medijske reforme.
