Ali, život je, što bi rekao Kusturica, čudo: građane nekako uvek dopadne zla sreća da upoznaju onog stotog. Bar je tako u 99 odsto priča koje ja čujem.
Tim pričama se pridružio i slučaj urednika NIN-a Vladimira Piacuna, baksuza koji je naleteo ne na jednog već na dva šerifa koji su se ponašali ako ne kao dripci s druge strane zakona ono kao ljudi koji su iznad zakona.
Stvari su u tom slučaju jasne. Policajac, jedan ili drugi, na raspolaganju je imao dve mogućnosti. Ako ga je neko već udario ili povredio, a on je svoj ponos, čast ili šta već hteo da zaštiti na način koji nije propisan zakonom, mogao je da ostavi policijsku značku i pištolj u kaseti automobila i, što bi rekli, jedan na jedan da reši nesporazum. Jeste društveno neprihvatljivo, ali to je svet u kome živimo, sa nepisanim pravilima ulice. Ako ništa drugo, ta pravila bar znaju da budu fer i poštena.
Druga mogućnost je ona koja bi trebalo da se podrazumeva: da policajac pokaže značku, zatraži dokumenta od nasilnika ili osumnjičenog, privede ga u stanicu i sudu prepusti rešavanje njegove sudbine. Eventualno da primeni – da podvučem šta zakon kaže – adekvatnu silu ako se opire hapšenju ili je nasilan.
Tačno je i da su policajci živi ljudi i da oni mogu da budu izazvani kao i svi mi. Ako u takvim slučajevima ne mogu da primene bilo prvu, bilo drugu mogućnost, imaju i treću: da batale sve i pronađe drugo, manje stresno i mirnije zanimanje. Ta mogućnost je na raspolaganju onima koji su ih zaposlili.
Ono što su uradila dvojica policajaca u slučaju Piacuna ne ide baš nikako: to je primena zakona ulice uz podršku države. To jest, policajac vas prebije, baš kao bilo koji kriminalac ili siledžija, a kada za to treba da odgovara, onda se sakrije bilo iza zakona (ometanje službenog lica, napad na službeno lice) ili iza države (ispitaćemo slučaj). Tako će država ispitati i ovaj slučaj. U lošem pravcu je to bilo krenulo: valjda kao otežavajuću okolnost za Piacuna, kolege dvojice policajaca pokazale su na konferenciji za novinare da je on u torbici ili gde već imao dva (2) peroreza. Kakve to veze ima sa tim što je on prebijen, pojma nemam.
Nije to prebijanje, kako je direktor policije Milorad Veljović rekao, „nesrećan slučaj“. Kao i u svim drugim zemljama, policijska brutalnost je pravilnost, kao što je to i lažna solidarnost njihovih kolega: skinite snimke policijskog nasilja sa Jutjuba i moći ćete da napravite dugometražni film. Zbog te pravilnosti „nesrećni slučajevi“ će se zato i dalje događati, a samo od nas zavisi u kolikom broju. Ako policija i država ćute, bar mi ne moramo.
