ENИако се инцидент десио пред камерама, званично није разјашњено ни рецимо да ли је Илић пре две године шутнуо новинара ТВ Аполо или његову фасциклу, како сам тврди. Већ је постао манир да, кад му се свакодневни речник учини неделотворним, на непожељна питања узвраћа гомилом увреда, па и сочних псовки.
Новинарска питања не морају увек бити и пријатна за оног коме су упућена, али посао новинара је да постављају питања. Ако обичан грађанин и може да им ускрати одговор – министар то не може, чак и кад му питање није по вољи. Министри су јавне личности, поверене су им одговорне функције, па су дужни и да подносе рачун о свом послу, потезима, ставовима, изјавама. То дугују својим бирачима и јавности уопште, која има право да зна шта њена власт ради. У тој комуникацији између власти и јавности – новинари су само посредници који Илићу и другим функционерима постављају питања у име јавности која има потребу и право да буде обавештена.
Свуда у свету јавност је својеврсна контрола власти, а медији у томе имају незаобилазну улогу. Поред Устава, то гарантује и закон о јавном информисању, а однедавно и онај о слободном приступу информацијама од јавног значаја. Начин на који поменути члан владе комуницира с новинарима, сем што говори да му је фитиљ кратак, а речник скроман, показује и да не зна (или се само претвара да не зна) шта је посао јавних гласила, као и да му је, као јавној личности, поље приватности сужено у односу на друге грађане.
Може се разумети да је министру протеклих дана дојадило да објашњава да ли је или не и у којој мери саветовао Зорана Миловановића да одустане од оптужби против Марка Милошевића, случаја који је јавност заинтересовао, али у доброј мери и узнемирио. Ваља подсетити да су се истим поводом у медијима огласили и други министри и представници власти. Можда ни њима није био посебан мерак да одговарају на таква питања. Међутим, за разлику од поменутог члана владе, они су схватили да – у складу с послом који обављају, тиме испуњавају свој дуг према јавности. Узвраћање увредама и псовкама на новинарска питања могло би се протумачити и као ружење јавности којој су одговори намењени.
(М. П.)
