[box align=’box-left’ id=’1189′]
Ne zbog toga što su novinari uvek u pravu. Daleko od toga. Znaju, naprotiv, da budu neprijatni, zajedljivi, površno obavešteni i čak drski i zluradi. Imaju, dakle, sve one mane koje imaju i svi drugi ljudi, uključujući i političare. Zbog čega je tada nedopustivo izopštavanje novinara ma kakvi bili? Najpre zbog toga što političari imaju obavezu prema javnosti. Ali i zbog toga što ljutnjom i uvređenošću najviše nanose sebi štetu jer otkrivaju da ne mogu da se uzdignu iznad lične sujete. Ličnosti koje su sigurne u sebe nemaju strah od novinara jer će svoja stanovišta – ako su ispravna – lako odbraniti od svakog, čak i drskog i neuljudnog sagovornika.
Udžbenički primeri
Da se i neobuzdana novinarska ljubopitljivost može primiriti govore sledeća dva, takoreći udžbenička primera. Portparola Gorbačova, legendarnog Gerasimova, novinari u Njujorku spopali su pitanjem zbog čega – u to vreme još uvek Sovjetski Savez – odlaže sa otvaranjem ambasade u Izraelu. Gerasimov je odgovorio da to nije tačno. Da Moskva ima stalnu kancelariju u Jerusalimu. Čime se ona bavi, nisu odustajali novinari. Stara se o ruskoj imovini u Izraelu. Ali, to nije isto, zagraktali su novinari. Ajte, molim vas, našalio se Gerasimov. Nećete me, valjda, u Njujorku, gradu sa stratoferskim cenama stanova, ubeđivati kako nekretnine nisu važne. Svi su se nasmejali. Čovek se jednostavno izvukao duhovitošću. Sličnu veštinu je ispoljio komunistički zvaničnik Dolanc. Novinara, koji se interesovao za odnose Tita i Jovanke, upitao je: „Da li ste vi ženjeni?“. „Nisam“, odgovorio je ovaj. „Sreća vaša“, zaključio je Dolanc. Na sve se, dakle, može odgovoriti. Ako znate kako.
