ENNaravno da je povika na njega s razlogom, jer mu nije prvi put da zbori što ne bi smeo čak ni da je službenik na platnom spisku gospodina Vuka Bojovića, a nekmoli Vojislava Koštunice. Ali, ipak, i u aktuelnom slučaju kapitalnog ministra, potpuno stoji i drugi deo poslovice, koji se odnosi prvenstveno na lisice. Ko su lisice? One vidljive golim okom lako ćete prepoznati ako čitate reakcije na poslednji istup ministra Velimira, a protiv Verana Matića, siromašnog novinara sa prebivalištem u Beogradu, i Radija B92, najbolje stanice koju i dalje slušam (TV B92 ne gledam, pa ne mogu da sudim).
Prvo što želim da istaknem jeste da mi se želudac neprijatno grči dok čitam i slušam reagovanja raznih ljudi iz Vlade Srbije. Neke od reakcija bi za svakog normalnog, neutralnog i objektivnog posmatrača bile daleko teži šamar društvu od samog povoda, tj. ispada Velimira od planine Jelice.
Po količini neprikrivene hipokrizije, sve je nadmašio Mlađan Dinkić. Neverovatno, šta je taj čovek rekao i ostao živ. Utoliko više čude njegovi iskazi, što sam imala prilike da čujem neke druge ljude iz G17 plus, koji su od početka afere «testera» reagovali, pa, recimo, vrlo čestito.Dinkić je najpre mrtav hladan prozvao početkom nedelje DSS i «odgovorne» za slučaj testera. I to u času, kada su mu odnosi sa premijerom harmoničniji nego ikada, i kada je na radost crnogorskih indipendista odlučio da, kako cinično reče, «čestitajući» mu na potezu, Miško Vuković, rasturi srpsko-crnogorske odnose do kraja.
Dinkić je, elem, (za neupućene govorim o ministru finansija koji je svojevremeno pootvarao silne afere i uterivao dugove Kariću, pa lideru postooktobarske panduracije Mihajloviću, pa nekim bivšim Đinđićevim službenicima, i ne znam kome sve ne, a onda naglo, neobično naglo ućutao, prim.aut.) na sebi svojstven način, potcenjujući inteligenciju i zdrav razum nacije, dao sledeću pitijsku ocenu izjave Velje Ilića, koju ću još jednom citirati, ne bih li se zauvek sačuvala od zaborava: Dinkić:»To nije rečnik koji je doličan za nekog ko je u javnom životu. Međutim, (!!) gospodin Ilić je takav otkad je ušao u politiku. Pitajte Đinđića (uuupss!!). Pitajte ljude koji su radili sa Zoranom Đinđićem zašto je Ilić bio jedan od stubova demokratske opozicione Srbije. S druge strane, treba odvojiti reči od dela, a Ilić fantastično radi u resoru za koji je zadužen(…) Ilić je jedan od najeefikasnijih ministara u Vladi…Ima nekih koji lepo pričaju , ali ne rade ništa… », etc.
Iz ovoga sam razumela najpre jednu istinitu poruku: Velimir Ilić je bez obzira na ogavan rečnik zaista efikasniji ministar od Mladjana Dinkića, a pritom uobičajava da iznosi nezgodne podatke o ministrima puterašima koji mu se zamere. Otud je vrlo pragmatično dodvoravati mu se, čak i ovako besprizorno, i u povodu izjava kojih bi se i sam Ilić, verujem, rado odrekao da može, i da ume, ali ni Ilić ne može kako hoće već kako mora. Ove bih u tekst uvela, Milana St. Protića, jer je Protić dao jednu od retko normalnih analiza o tome šta se dešava u slučaju Ilić. Protić, naime, ukazuje da bi velika (fatalna! prim.aut.) greška bila, ako bi se mediji usredsredili na Ilićevu vulgarnost, umesto na suštinu, a suština je ukidanje optužnice protiv Marka Miloševića. «Nije Velja na svoju ruku razgovarao sa Milovanovićem da promeni svoj iskaz» .
I stvarno, koga bi trebalo da je briga za Veljine bljuvotine, dok gori Hilandar! Jel tako beše?!. Dakle, iz reagovanja ljudi iz Vlade, poput Dinkića, iz već poslovičnog ćutanja Koštunice, i arbitriranja sa bezbedne udaljenosti dobrog nam deteta Tadića, biće da je Velja Ilić, zbilja samo «vuk» iz poslovice o umešnosti i umešanosti lisica i u ovu ujdurmu. Što veća povika na Velju , to manje šansi da se zadržimo kod suštine,o kojoj govori Milan St Protić.
Ali, dodala bih, ni slučaj Milovanovićevog povlačenja tužbe, nije suština priče. Ovde bih se, pre, u celosti složila sa ocenom (fantastičnog i najefikasnijeg ministra) Velimira Ilića, kada kaže: «Ako svi i sada, i godinama unazad peru ruke od Miloševićevih rabota, što bi jedan napaćeni mladić, Zoran Milovanović, jedini vodio rat sa Markom Miloševićem, kad je unapred osuđen na propast».
Vrlo dobro, ali selektivno g. Veljo! Ovde ste morali da se setite i Danice Drašković kojoj se ni danas ne veruje kada ukazuje na krivce za smrt svoga brata.
Vlada je, ipak, stabilnija nego ikad. Znači, selektivnost nije samo Velji svojstvena.
Nataša B. Odalović
