ENRazglasna stanica za umobolne
E, vala, neka sam i to dočekao. Učtiv, bogat, i pomalo pošten Željko Mitrović, vlasnik razglasne stanice doma za umobolne, brani RTS od lopova Tijanića. I šalje me u zatvor. No, pre zatvora, Čarli Čaplin našeg medijskog sistema i ja videćemo se na sudu. Da utvrdimo kako se i zašto tek 2005. „setio“ da smo bili „partijski drugovi“. I ko je od nas dvojice lopov. Što finansijski, što politički. Pa da objasni kako mogu, ala me taj momčić precenjuje, da od srpskog marketinškog tržišta, od ukupno 50 miliona evra za sve elektronske medije, „ukradem“ od RTS-a sedamdeset?! Neću oštetu, tražim samo da mi sud dozvoli da mu se ispišam u bazen sa morskom vodom, a da vlasnik i Batić prerone bazen. Pametnom čoveku dosta.
Sve što u životu ima, dvorce na Dedinju, televiziju, radio, novine, produkciju, bazene, avione, jahte – ova jadna mešavina Pinokija, barona Minhauzena i baba Kurane dobila je na dar od Mire Marković. Samo čovek bez stida, ili bez imalo stila, samo skorojević koji u prvoj generaciji jede priborom može da trtlja ko je njegovoj dobročiniteljki nameštao cvet iza zaključanih vrata. Fuj. Sve što sam njenom mužu i njoj imao da kažem rekao sam u hiljadu tekstova dok su bili na vlasti. Sad puštam Mitrovića da bude hrabar. Da ih prlja. Da im se, kao njihov bivši sluga, sveti. Da bude sve što je Mira o njemu govorila: „Ovaj mladić ima sve osobine psa, sem lojalnosti!“
RTS je televizija, a Pink kanal
Mitrović, čudno ime za domaćeg ljubimca, apsolutno je nevažan. Nije važan ni Pink, koji je ubijeni Dušan Spasojević zvao „svojim Pinkom“. Pa, cela Srbija zna da je RTS televizija, a da je Pink samo – kanal. Za naciju je bitno da zna kako su i vlasnik i televizija namenski proizvedeni u slobističkoj i julističkoj političkoj laboratoriji. Prilikom svake smene režima, dobijali su nove političke gazde, nove političke zadatke, nove suvlasnike. Time je za sebe sticao imunitet.
Nije domaći ljubimac očajan samo što smo uzdrmali njegov višegodišnji monopol nad filmskim programom, što se najviše veruje informativnom programu nacionalne televizije, što držimo englesku i italijansku ligu, košarku, vaterpolo, autorske emisije; sve to sa najvećom finansijskom krizom koju je izazvala štednja srpske vlade. Nije njemu frka jer se ništa od svega što se Srbima desilo ovih godina nikada nije videlo na Pinku. Ni krv, ni suze, ni zbegovi, ni jad, ni požar, ni ratovi. Ništa. Samo zurle i silikoni, samo jul i samo kul. Samo tabloid Fleš, samo tajna štamparija kojoj sam na tragu i samo nepotpisani tekstovi u kojima se kolje srpska opozicija. Nema tu zaborava, nema tu oproštaja.
Pink je spomenik da se kriminal, poltronstvo, kurvanje i status batlera isplate. Kad god je valjalo gazdama, ovaj fini mladić organizovao je političke emisije pred svake izbore. Kad je neko to pomenuo, onda je linčovao profesora Čupića. U ponedeljak je probao da linčuje mene, pa mu je ministar Koja odrao uši.
Nacionalna frekvencija je nacionalno dobro čitave Srbije i Savet za radio-difuziju mora da je oduzme u slučaju dokazane zloupotrebe od strane vlasnika. Tvrdim da je Mitrović ispunio taj uslov i tražim od Saveta da oduzme dozvolu za rad. Ne vrede zakoni samo za RTS, a da privatni vlasnici rade u bezakonju. Šta je u njegovom programu srpsko i nacionalno kad od deset dnevnih najgledanijih emisija, po pravilu, Pink ima sedam španskih serija, dva filma i grand-parade. Hoće li poreznici da pomnože Pinkove emitovane sekunde i uporede ih sa prijavljenom naplatom i plaćenim porezom? Na RTS-u je to urađeno. Sa smeškom gledam hoće li Pink i od ove vlasti da otkupi sebe i svoj način rada.
Miš koji studira za pacova
Nije ovo rat dve televizije. Ne bih rekao ni da je u pitanju moj sukob sa mišem koji studira za pacova. Grupa koja je ubijala duh nacije, trovala našu decu i mafiju uvela u državu uvela je Pink u ofanzivu procenjujući da su izbori blizu. To nije zabranjeno. Ali cicvara od svih koji ne žele normalnu Srbiju ide korak dalje. Zato stiže nalog da, zajedno sa propalim elementima dosizma, Pink radi na razdvajanju Srbije i Crne Gore, ali tako da optužba za razdvajanje padne na Beograd. Troškovi se plaćaju iz krupnog crnogorskog, ali i srpskog kapitala. Svi znamo koji je mršavi srpski političar uzeo pare od visokog crnogorskog funkcionera da svojoj zemlji radi o glavi.
Ljudi kojih se Đinđić za života gadio, a pred smrt od njih odmakao (Batić, Protić, Lečić, Korać…) zdušno su se prihvatili tog posla. Da uspeju, potrebne su tri stvari. Najpre, da osvoje mesto generalnog direktora RTS-a za nekog svog plaćenika i pinkoidni dnevnik načine merom svih srpskih stvari. U drugom koraku, da obore srpsku vladu. U trećem, da privatna grupa koja je Đinđića koštala glave uđe u parlament preko Čede Jovanovića i njegovog Iznoguda Bebe. Ceo herbarijum je tu: imaju saveznike u medijskom bratstvu ološa, nekim tajkunima, ostatku stare tajne policije, preživelim mafijašima, stranim investitorima, dosističkoj tajnoj mreži za razapinjanje protivnika. Šta je tu nejasno? Kome ovo nije vidljivo?
Ja čujem huk dolazećih dana. Gledam sa brigom. Mitrović gleda sa razbibrigom. To ne isključuje njegovu pobedu, a moj poraz. Njegov je posao da bude sve što nije. Ja moram da budem ono što jesam. Kroz RTS, koliko umemo, čuje se puls nacije. Kroz Pink, samo krčanje organa za varenje. To su dve Srbije. Dva sveta. Dvojica direktora. Jedan od njih je lopov. Lak posao za sud. Bazen i pššššššššššššššššššššš.
