ENZašto su novinari sve to otrpeli? Kakva bezmudost! Postoji li u srpskom novinarstvu profesionalna solidarnost? Šta bi ti ljudi učinili da je, recimo, ministar Ilić (ne bi mu bilo prvi put!) krenuo da ih šutira i šamara? Da li bi i dalje, mirno, sve hvatajući bolji ton ili rakurs, trpeli čist teror? Kako se niko nije ohrabrio da već posle prve Ilićeve verbalne poganosti ne isključi svoju kameru ili kasetofon, zatvori beležnicu i siledžiji okrene leđa? To bi bio gest esnafskog saosećanja.
Možete li da zamislite sudbinu nekog Blerovog ili Putinovog ministra, ili člana Bušove administracije da su se tako bezobrazno i bahato ponašali prema predstavnicima „četvrtog stuba“ (medija) svake demokratske vlasti. Uz izveštaje o incidentu, bila bi objavljena fotografija i biografija (već bivšeg) državnog službenika. Ma, ništa slično nije moguće ni u nekoj Džumungi. Ni u Hrvatskoj, čak!
Još nešto: da li ste u radijskim ili televizijskim izveštajima čuli one frenetične aplauze podrške i istomišljenja prisutnih likova? Velja šenluči rečima, oni tapšu. Ko su ti tipovi? Prepoznao sam „uspešnog rukovodioca“ koji je (pre)plivao od Broza do Osme sednice, od Markovića do Miloševića, od DOS-a do Koštunice… Ostali?
E, tu dolazimo do tačke razdvajanja od sveg normalnog sveta. Velimir Ilić, ministar – mnoga istraživanja o tome svedoče – miljenik je dobrog dela naših sudržavljana. Velja je Guča i rakija, truba i jagnjetina, on psuje i kara onako domaćinski, disciplinuje policajca, vadi žensku iz Moravu, spušta avione, diže žičare, šutira novinara, udaje novinarku… „Čovek persona.“ A, naš!
Hoću, zapravo, da kažem da je na velikoj (javnoj) sceni Ilić delao vrlo glasno i jasno, sve sa svojih zvečećih funkcija (predsednik stranke, lider DOS, gradonačelnik, narodni poslanik, ministar…) i da ga je, sa uočljivim odobravanjem ili bar simpatijama, pratila komadeška domaće javnosti. Onda?
