[box align=’box-center’ id=’1674′]
Od progona oko hiljadu nepodobnih iz Radio-televizije Srbije, među kojima je bio najveći broj novinara, brzopoteznih presuda i visokih kazni za urednike i medije, do hapšenja i ubistava novinara koja još nisu rasvetljena. Čak nije ni pokrenuta prava, temeljna istraga. Kruna tog haosa bio je zloglasni zakon o informisanju, donet 2008. godine, poznat kao Vučićev i Šešeljev zakon.
Aktuelni predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) Vukašin Obradović, decembra 1998. godine bio je vlasnik i urednik Novina Vranjskih. Preki sud, primenjujući Vučićev zakon o informisanju, osudio ga je na novčanu kaznu od oko milion i 200 hiljada dinara, koji je trebalo da uplati u roku od 24 sata. Pošto se tog dana našao u Beogradu, Obradović nije mogao da se vrati u Vranje, jer je pretila opasnost da ga policija skine sa autobusa i uhapsi, pošto nije platio kaznu. U NUNS-u je zavladala panika
Rastrčali smo se po Beogradu u pokušaju da skupimo novac za otkup njegove slobode. Bukvalno smo presretali prolaznike i molili za pomoć. Angažovali smo čak i jednog poštanskog činovnika da sačeka posle 20 časova, (kada se pošta zatvara), da bi se obavila uplata. Stanje u srpskim medijima ni danas nije dobro. Neki pesimisti govore da je isto, čak i lošije nego tada. Možda bi se moglo reći da je gore samim tim što nije bolje! Igre oko medija režiraju se i diriguju u vrhovima vlasti. Prvi čovek zadužen za medije u Ministarstvu kulture i informisanja je kadar iz Miloševićevog partijskog korpusa…
A evo kako Vukašin Obradović vidi sadašnju situaciju u srpskim medijima? Kako se sada osećate, s obzirom da ste među većim žrvama tog zloglasnog zakona o informisanju?
-Svi mi koji smo došli pod udar Miloševićevog režima, posebno tog represivnog zakona o informisanju, čiji je promoter bio sadašnji prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić, imamo izvesnu dozu mučnine i rezignacije, kada se susrećemo sa istim akterima na medijskoj sceni, koji nam govore o slobodi informisanja. Srbija plaća cenu jednostrane politike koja je vođena od 2000. godine naovamo. Nije bilo lustracije, nije bilo ozbiljnog razgovora o odgovornosti pojedinaca kada su u pitanju mediji, tako da je ova situacija jedan prirodni sled događaja, za koju pre svega snose odgovornost te tzv. demokratske snage koje su došle na vlast posle Miloševića. Ja sam, po poziciji na kojoj sam, imao prilike da se neposredno susrećem sa svim ljudima sa kojima delim tu prošlost. Na žalost, danas moramo sa njima da razgovaramo. Oni su dobili na izborima, predstavljaju legalnu vlast u Srbiji. Ukoliko želimo da promenimo medijsku sliku Srbije, oni su adresa sa kojom moramo da razgovaramo. Taj mučni osećaj ostaje, ali nije vezan samo za novinare i novinarstvo već za društvo, koje to nije raščistilo, jer, jednostavno, restauracija tih ljudi i vrednosti je vidljiva na svakom koraku. Sa time ćemo se mi još suočavati.
Često čujemo da je stanje medija u Srbiji gore nego u vreme Miloševića. Pa, kako to Vi ocenjujete?
-Mislim da je prejaka ocena da je sada gore nego u Miloševićevo vreme. Ta ocena izazvana je pre svega našim razočarenjem i neostvarenim očekivanjima posle promena. Dakle, nije gore, ali je daleko od one koju smo zamišljali i očekivali i posebno daleko od one koja odlikuje jednu demokratsku državu. Taj osećaj razočarenja kod nas stvara takav utisak. Daleko je od dobrog, novinari su u veoma teškom položaju iz mnogo razloga. Njihova radna i profesionalna prava su ugrožena. Mediji su pod jakom kontrolom vlasti, tajkuna i drugih centara moći i to su objektivni problemi sa kojima se danas suočavaju novinari u Srbiji. To njihov položaj čini veoma, veoma teškim.
Šta je sa medijskom strategijom? Usvojena je, pa dorađivana, menjana…
-Nedavno smo, (predstavnici udruženja i asocijacija) imali sastanak sa predstavnicima nove vlasti oko medijske strategije. Generalni stav je da nismo zadovoljni onim što je usvojeno, a stalo se i sa njenom primenom. Nova vlast je otvorila neku vrstu razgovora o medijskoj strategiji, oformila radnu grupu za reviziju. Mi smo njima dali do znanja da imamo 18 zajedničkih tačaka koje predstavljaju stav medijske zajednice po pitanju medijske strategije. Dogovorili smo se da se oni o tome izjasne u roku od dve nedelje. To vreme još traje. Videćemo kako će se to odvijati.
Ali, činjenica je da je strategija za sada samo spisak lepih želja. Jer, prošlo je više od godinu dana od njenog usvajanja, od njene implementacije se desilo jako malo, da ne kažem ništa. Mi zato očekujemo da vidimo šta oni podrazumevaju pod revizijom, jer nije zaista jasno šta će oni menjati i da li ćemo se mi složiti s tim; da li ćemo se uključiti u proces izrade zakona što je zapravo najvažniji deo strategije, jer ona obuhvata akcioni plan sa rokovima za izradu novih zakona o štampanim i elektronskim medijima, i zakona o informisanju kao novog zakona. Sa izradom tih zakona se kasni. Na osnovu svega iznetog može se reći da smo mi sada opet na početku tog procesa i teško je sada prognozirati šta će se stvarno dešavati u narednom periodu. Mi kasnimo sa realizacijom, jer do marta naredne godine treba da se usvoji pet zakona. Već je trebalo da se sprovodi zakon o kontroli državne pomoći medijima i još neki mehanizmi koji bi uveli više reda na medijsko tržište. Ništa od toga nije urađeno. Novo ministarstvo nasledilo je pet nacrta zakona koje je uradio prethodni kabinet u ministarstvu kulture. Nisu nam rekli da li će se ti zakoni pisati ponovo, ili će se dorađivati, u kojoj meri, ko će raditi na njima… To su sve otvorena pitanja koja čekaju rešenja, a vreme nam prolazi. Mediji su u sve težoj situaciji. Svakog dana čujemo vesti o zatvaranju medija, o kolegama koji ostaju bez posla i to je veoma zabrinjavajuće.
Šta mogu udruženja da urade za novinarsku branšu? Čini se da su mogućnosti veoma sužene?
-Tačno je da su naše mogućnosti male. Ono što mi možemo je da vršimo permanentan pritisak na Ministarstvo kulture i Vladu Srbije. I naravno, da podsećamo da je Srbija pred međunarodnom zajednicom preuzela neke obaveze. Na žalost, tu se negde završavaju naše mogućnosti da ozbiljnije utičemo na zbivanja na medijskoj sceni Srbije. Čitava medijska zajednica strahuje da će pitanje Kosova prekriti sva ostala pitanja koja su jako važna za demokratizaciju Srbije, među kojima su i mediji. I to je ono na čemu mi insistiramo u svim razgovorima sa predstavnicima Evropske unije i svih zemalja koje imaju određeni uticaj na ovim prostorima. Jednostavno pokušavamo da pitanje medija stavimo u prvi plan. Koliko ćemo u tome uspeti teško je reći, jer mi zapravo i nemamo neka dobra iskustva kada je ova tema u pitanju. Sve vlade do sada su neka druga pitanja smatrale važnijim od uređivanja stanja u medijima. Ova tema je posmatrana na drugačiji način. Nadamo se da se to ovog puta neće desiti. Ovde je uvek bio veliki problem solidarnost među novinarima.
Kakva je sada situacija?
-Prvi put od kada se bavim novinarstvom, a dugo sam u njemu, postignut je konnsensus kada su u pitanju novinarska udruženja i asocijacije. Pomenutih 18 zahteva upućenih Ministarstvu kulture i informisanja potpisale su sve novinarske organizacije (NUNS, UNS, Nezavisno društvo novinara, ANEM, Lokal press, Asocijacija medija). Saglasili smo se oko ključnih principa i mislim da je veoma važno, što smo ovog puta svi na istoj strani oko ključnih pitanja na kojima treba insistirati u razgovoru sa vladom. U okviru same profesije je nešto drugačija situacija. Solidarnost među samim novinarima–pojedincima nije na visokom nivou. Ali, i tu moramo da budemo realni.
Za to postoje dva razloga. U Srbiji je danas veoma teško doći do posla. Plate su male i neredovne, novinari se plaše za svoja radna mesta, jer ako ga izgube, veoma teško dolaze do novog. Tako se otvara prostor i za autocenzuru i bitno smanjuje element solidarnosti. Situacija je ozbiljna i mi sa tim moramo da se borimo.
Da li tome doprinosi i nejasno vlasništvo medija?
-Problem vlasništva je u samom vrhu spiska zahteva koji smo uputili ministarstvu. Pitanje vlasništva je osnov za rešavanje mnogih drugih pitanja. Ovih dana smo svedoci sudbine dnevnika Press. Ali, osim tog samog saznanja ko je vlasnik pojedinog medija, za nas je jako važno i na tome posebno insistiramo, da se uspostave jasni odnosi između vlasnika i redakcije, po ugledu na zapadna iskustva, gde vlasnika interesuje samo profit, dobit, a za uređivačku politiku odgovara redakcija. Kod nas su te stvari izmešane, pa imamo vlasnike koji uređuju novine, i medije koji nisu medijski nego politički projekti. To je veoma težak problem. Sve dok se vlasništvo medija ne reguliše zakonom mi nećemo imati slobodne medije. Događaji u listu Press su rezultat političkih okolnosti, a priznanje Miroslava Miškovića da je većinski vlasnik novine i Milana Beka (vlasnika Večernjih novosti) je pitanje političkih okolnosti, a ne rezultat sistemskih rešenja. To su njihove lične kalkulacije. Mi tražimo od vlade da se to reguliše zakonom. Podsetiću da, prema izveštaju nedavno preminule predsednice Saveta za borbu protiv korupcije Verice Barać od pre dve godine, od 30 medija koje je ona analizirala 18 ima nejasnu vlasničku strukturu.
Može li se kroz predstojeće zakonodavstvo isključiti političkiuticaj vlasnika na uređivačku politiku?
-Apsolutno može. Čitalac mora da zna, kada kupuje novine, kome su one naklonjene, kojoj političkoj opciji. Mi ne možemo da zabranimo Miškoviću da ima svoje novine, ali to mora da bude transparentno, jasno naznačeno da iza uređivačke politike stoji Miroslav Mišković. Odnosi između vlasnika i redakcije moraju da budu striktni u smislu uređivačke politike, da se prepoznaju granice do koje mere vlasnik može da utiče na uređivačku politiku. To što ne znamo ko su vlasnici, i što ne znamo čiji uticaj je presudan u uređivačkoj politici, osnovni je problem.
Postoji li u Srbiji medij koji ne podleže političkim pritiscima?
– Teško je danas govoriti o pojedinačnim primerima. Izdvojio bih dnevnik Danas, koji se trudi da ostane nezavisan, ali je posledica toga da je on u jako lošoj ekonomskoj situaciji. Onaj ko poznaje medijsku situaciju u Srbiji zna da je od samog vlasništva važnija kontrola finansijskih tokova, kojom se zapravo vrši kontrola medija. To je jedno od pitanja sa kojima moramo da se suočimo. Finansiranje medija čak je važnije od samog vlasništva. Ako mi prepoznamo tokove novca, ako oni budu javni i jasni, ako definišemo način i pravila kako država dodeljuje novac pojedinim medijima, imaćemo mnogo jasniju medijsku sliku. Vlasništvo i finansiranje medija su dve kategorije koje ne možemo odvajati. Od toga zavisi budućnost srpskih medija. Nedavno je u BBC prvi čovek podneo ostavku, povukli su se i neki urednici.
Kakva je etika u našim medijima?
-Sa promenom vlasti u Srbiji nešto se bitno promenilo i u medijima, pre svega u tabloidnom delu novinarstva. Neki su shvatili da je sve dozvoljeno i da je sve moguće. Neki mediji su dali sebi slobodu da optužuju, hapse, presuđuju… Generano gledano, ocena poštovanja etičkog kodeksa je jako niska. Etički i profesionalni standardi se ne poštuju. Na sceni je neka vrsta prestrojavanja i podaničkog, udvoričkog novinarstva, približavanje novim vlastima, koje ne čine ništa da to zaustave. Naprotiv,čini mi se da čak ohrabruju takve medije i takve novinare. Zbog toga je danas tabloidno novinarstvo dotaklo dno. To je, ne samo kršenje kodeksa, nego kršenje svih moralnih normi. Događaj u BBC-u je veliki skandal, ali je ostavka koju je prvi čovek podneo posle samo dva meseca provedena na funkciji, pokazala postojanje visokog morala. Kada to budemo videli i kod nas, znaćemo da su stvari krenule na bolje. Nisam siguran da ćemo to doživeti skoro. Kod nas je, na žalost, pojam odgovornosti kada su u pitanju mediji, na mnogo nižoj lestvici. Za razliku od BBC, koji je odgovoran pred javnošću, naši mediji su odgovorni vlasnicima, političkim centrima moći, tajkunima… Budućnost srpskih medija je direktno vezana za ovo pitanje. Ako se ovaj trend nastavi srpski mediji neće moći da nađu mesto u demokratskoj javnosti ove zemlje. Nepoštovanje etičkog kodeksa i profesionalnih standarda vodi ka gubljenju poverenja građana u medije. A bez poverenja javnosti mediji nemaju nikakvu društvenu funkciju. Postaju oglasna tabla raznih interesa i to je nešto što srpske medije čeka ukoliko se ova situacija nastavi.
