[box align=’box-left’ id=’1999′]
Zoran Veličković, skrivajući se iza „Redakcija Radio televizije Vranje“, u svom demantiju – reagovanju, pokazuje da ništa nije razumeo. I tu nema pomoći. Zato i nemam nameru da se nadgornjavam sa direktorom RTV Vranje o tome da li je prilog trajao četiri, 14 ili 44 minuta, koliko je on a koliko ja govorio ili da, ne daj bože, dokazujem da gore pomenuti nije nikakav medijski poslenik već vojnik partije na privremenom radu u RTV.
Bio bi to zaludan posao. Zašto, znaju oni koji gledaju RTV Vranje svih ovih godina. Oni koji nisu imali tu priliku, verujem, razumeće čitajući „reagovanje“.
U komentaru nisam imenovao ni učesnike ni medijsku kuću ni emisiju u kojoj sam učestvovao. Nije bilo potrebe jer se ovih dana spontano dešavaju okupljanja sličnog tipa, sadržaja i pristupa diljem Srbije, svuda gde bi istomišljenici iz Z(D)UM (zaposleni u državnim medijima) da vo vjek i vjekova ostanu na budžetskim jaslama i na račun gradjana i dalje emituju manje ili više uverljive partijske žurnale.
Želeo sam jedino da pokažem svu besmislenost ideje da bi razne televizije, poput RTV Vranje, mogle jednog dana da postanu regionalni javni servisi gradjana Srbije.
I, ako uvodnikom nisam uspeo u tome, „Redakcija Radio televizije Vranje“ svojim reagovanjem, sasvim sigurno jeste.
Vukašin Obradović
