ENSada više nije tako i mnogi od njih strepe od medijskih reformi strahujući da će ostati bez posla. Titov režim je politički podsticao i izdašno finansijski podržavao informisanje na jezicima nacionalnih manjina. Međutim, to je imalo svoju cenu.
Svi mediji, pa prema tome i oni manjinski, u prvom redu bili su u službi partijske propagande, pa tek potom u funkciji informisanja i negovanja multikulturalnosti. Milošević je, takođe, zloupotrbljavao medije u propagandne svrhe. Samo, za razliku od Tita, on ih je koristio za etničku homogenizaciju većinskog naroda i političku i ekonomsku centralizaciju Srbije.
Medije nacionalnih manjina Milošević je jednostavno ignorisao. U tome je bio dosledan čak i kada se radilo o opoziciono nastrojenoj štampi, recimo, dnevnom listu na mađarskom jeziku „Mađar so` Kroz prste je gledao čak i na finansijsku podršku koju su te novine dobijale iz Mađarske i sa Zapada. Nije posezao za represivnim merama jer je uticaj „Mađar soa“ smatrao bezopasnim po režim, a pritiskom na te novine nepotrebno bi izazvao naprijatne reakcije u svetu. Nove srpske vlasti su posle rušenja Miloševićevog režima odugovlačile sa sprovođenjem medijskih reformi. Zakon o radiodifuziji ne primenjuje se već treću godinu, a već se menja.
Republička radiodifuzna agencija, koja je na osnovu ovog zakona osnovana, praktično ne radi. Mnogi sada veruju da je Zakon o radiodifuziji i bio usvojen samo zato što je to bio jedan od uslova za pristupanje zemlje Savetu Evrope.
Razlozi za ovakvo stanje kriju se, očigledno, u zakulisnim političkim „igrama“ oko kontrole nad moćnim elektronskim medijima. Nove vlasti, naime, nastoje da očuvaju medijski monopol koji su preuzele od Miloševića.
Po novom Predlogu Zakona o radiodifuziji, koji se nalazi u fazi skupštinske rasprave, RTS ćs se transformisati u javni servis po uzoru na slične medijske kuće u svetu. Ako tako buds funkcionisao, biće to od velike koristi za ovdašnju javnost, uključujući i manjinsku. Dosadašnja iskustva sa RTS ne nude, nažalost, mnogo razloga za optimizam. Lokalni elektronski mediji, među njima i oni nacionalnih manjina čiji su osnovači i finansijeri lokalne zajednice (opštine i gradovi), biće prema Predlogu izmena i dopuna Zakona o radiodifuziji, privatizovane do kraja 2008. godine.
U pitanju je pokušaj odlaganja privatizacije za rok koji se, slučajno ili ne, poklapa sa predizbornom kampanjom za redovne lokalne izbore na jesen te iste godine. I tu se, očigledno, dobrano umešala politika u kojoj su interesi manjinskog biračkog tela samo moneta za potkusurivanje.
Privatizacija unosi element neizvesnosti. To posebno važi za one malobrojne zajednice, kao što je, na primer, rusinska, ili siromašne, kao što je romska, koje će teško moći da pronađu privatne izvore finansiranja za svoje radio i TV stanice. Sudbina štampanih medija manjina je takođe krajnje neizvesna. Posle ukidanja državne uprave nad njima, Skupština Vojvodine je prošle godine prenela svoja osnivačka prava na nacionalne savete, predajući im prava na upravljanje i uređivačku politiku. Ispostavilo se, međutim, da ti saveti nisu u stanju da finansiraju redovno izlaženje tih listova. Njima je zato u pomoć priskočio pokrajinski budžet.
U izveštaju poslovanja u prošloj godini, koji je Izvršno veće Vojvodins uputilo pokrajinskoj Skupštini, sledi da su svi manjinski listovi od pokrajinskog značaja (na mađarskom, slovačkom, rumunskom, rusinskom, hrvatskom i romskom jeziku), dobili veću ili manju finansijsku injekciju. Učešće subvencija u ukupnom prihodu dnevnih, nedeljnih i dvonedeljnih novina kretalo se od 25 odsto za „Mađar so“, pa sve do 93 odsto za dvonedeljnik na romskom jeziku „Them“.
Ta podrška je, međutim, bila samo privremena. Svi koji su je koristili sada moraju da pronađu sopstvene izvore finansiranja i racionalizuju svoje poslovanje. I tu nastaje drama. Ispostavilo ss da listovi nacionalnih manjina i dalje, po inerciji iz pređašnjih vrsmena, imaju previše zaposlenih (uključujući i novinare), u odnosu na svoje tržište. Čak i „Mađar so“, koji je među njima najtiražniji i najbolje organizovan, prema jednoj nedavnoj analizi ima dvostruko više zaposlenih nego što je to neophodno. Zato sada ispaštaju svi. Među njima i nekada privilegovani novinari iz redova nacionalnih manjina.
