[box align=’box-center’ id=’2410′]
Jednoga jutra Dnevnik je izašao u svom uobičajenom izdanju, dakle kao ubedljivo najkvalitetnija dnevna novina u Srbiji, drugoga dana je izašao onakav kakav će ubuduće izlaziti – kao polupismeni džumhurbaškanov, Vulinov, Bajatovićev i Sahibijin bilten.
Redakcija, nota bene, nije smenjena. Promenila se samo takozvana uređivačka politika. Što je, po svemu sudeći, najava promene svih politika. Tačnije najava kraja svih racionalnih politika. Ali koga ovde briga za politiku ili za kvalitet. Veži konja gde ti gazda kaže i u pokornosti čekaj svoju porciju hleba i zejtina.
Tako razmišlja čuveni slobodarski narod.
Prva žrtva, po već ustaljenom običaju, bio je Teofil Pančić i njegova redovna nedeljna kolumna – poveliki i vrlo neprijatan trn u narodnjačkom oku. Taman me Teofil bio navukao na nedeljnu supu, pohovano, štrudlu i panonsku melanholiju, kad odjednom – čiča miča i gotova priča. Ništa zato! Umesto Teofila, Randelja i drugih Dnevnikovih kolumnista svaka budala koja izdvoji trideset pet dinara imaće priliku da čita smorna i otrcana palamuđenja i proseravanja nacionalno svesnih „intelektualaca“, ljubi ih majka. Ali kad bolje razmislim – ništa bolje nismo ni zaslužili. Mislim na nas, takozvanu tobožnju nepopulističku Srbiju na čelu sa našom uzdanicom – tobožnjom Demokratskom strankom, koja se već mesecima raspada u velikom stilu, da baš ne kažem – smradu. Ta stranka, koja je tokom nekoliko dugih godina imala isto onoliko vlasti koliko danas ima overlord Vučić, tokom svih tih godina nije našla za shodno da uradi ništa pametnije osim da se uvlači u dupeta Vučićeve glasačke mašinerije i njenih dodola i šamana.
