[box align=’box-left’ id=’2431′]
Mnogi intelektualci smatraju da je na delu opet smišljena akcija vlasti da narkotizuje narod u nevolji.
Ne bih se složio, jer postoji logično pitanje: šta drugo da rade u slobodnom vremenu milioni penzionisanih, otpuštenih, besposlenih i siromašnih građana svih uzrasta? Ako im se čita, tabloidi su najjeftiniji. Ako im je do zabave, televizija je najrasprostranjenija. Ako im je do muzike, mobilni telefon ima i slušalice.
Eto objašnjenja zbog čega „žuta štampa” ima najveće tiraže, a „žvakaća guma za oči” se u Srbiji koristi, prosečno, duže od pet sati dnevno. I tako nam se svakodnevica trivijalizuje u podzemlju masovne kulture.
Ako to nije namera, šta je po sredi? Mislim da u tabloidizaciji medija vidimo na delu „fiks ideju” liberalne ideologije u periodu tranzicije. Sve treba da uredi borba na tržištu što podjednako važi za kulturne ustanove, kojima, valjda, pripadaju i masovni mediji.
Privatni, komercijalni mediji nesporni su pobednici u globalizaciji kulture – oni dominiraju u čitavom svetu. No, da bi ovakva „industrija svesti” uspešno poslovala potrebna joj je što veća populacija korisnika. Jer, ta industrija živi od oglašivača. Dakle, potrebno joj je što više gledalaca, slušalaca, čitalaca da bi se zaradilo od oglasa.
Ali, ranije osvojena publika počela je da se osipa. Prema istraživanjima u najrazvijenijim zemljama, ili onima u kojima građani imaju šta da rade dok zemaljski dani teku, televizije privlače tek polovinu nekadašnje publike. A ispod te crte, oglašivači će izgubiti interes da plaćaju oglase.
Gledanost svih američkih mreža konstantno opada, Si-En-En je u krizi, Em-Ti-Vi je pred bankrotom, Bi-Bi-Si otpušta radnike a „Jahu” postaje vodeći, globalni audio-vizuelni medij. Sve to se dešava zbog okretanja ljudi internet platformama na kojima oni sami „uređuju” svoje izvore informisanja, zabave i obrazovanja.
Mediji su svesni ovog trenda i traže izlaz iz krize. Igraju na poslednje adute kojima još mogu da privuku pažnju, najčešće na „3S”: senzacionalizam, sport i seks. Ili, pokušavaju da proizvedu sopstveni digitalni klon.
Komercijalna televizija u svakom kutku planete prednjači u proizvodnji kulturnog otpada. To je razumljivo, jer joj se čini da će zadržati publiku ako kao rešenje prihvati najniži ukus publike i poveća interaktivnost. A za oba cilja najbolji format je „rijaliti šou” kupljen, ako je plod inostranih laboratorija za proizvodnju adrenalina na daljinu, ili domaći prostakluk, kao replika. Tako se opet razmnožavaju „Veliki brat”, „Farma”, „Domaćine, oženi se”, haremske serije…
„Luda kuća”, mora se priznati, uprkos rejtingu zbog kojih se emiteri, na zgražavanje kulturnih radnika, samo smeškaju. Nadaju se, dok je voajera – biće i emitera.
Zgroženi deo javnosti ne zna šta mu je činiti. Mnogi bi pozivajući se na „javni interes” rado oglobili, ili čak i zabranili paradu kiča, šunda i morbidnosti.
Ali javni interes je kategorija u kojoj, kao u ekonomiji, ne možete imati sve dobrobiti: slobodu, raznovrsnost, kvalitet, kulturni nivo… istovremeno.
Stoga, ako se poštuje sloboda medija, mora se progutati i kulturni talog. Ako se traži njihovo oporezivanje ili zabrana, ugrožava se sloboda. Ako bi neko da sudi o kvalitetu masmedijske kulture, ugrožava raznovrsnost. I tako u krug. Pa šta nam je onda činiti? Po mom mišljenju ništa više od već oprobanog.
Svaka novina može da ostane na kiosku, program van dugmeta daljinskog upravljača, sajt da se „obriše”. A tehnološka revolucija će učiniti ostalo. Klasičnim masovnim medijima obezbediće „izbacivanje” zbog slobodne, dvosmerne konverzacije čovečanstva u mreži. Stoga sva fingiranja interaktivnosti, ravnopravnosti i zadovoljenja građana od strane komercijalnih medija, ponude protiv poslednjih tabua pristojnosti i morala jednostavno nemaju budućnost.
Nestaje velika publika, za njom će otići i oglašivači i konačno svi mediji na profitni pogon. Zato ovi poslednji pokušaji namamljivanja publike po svaku cenu, bez obzira na halabuku, liče na šminkanje mrtvaca kome predstoji još uljudan pokop, po mogućstvu bez direktnog prenosa.
Profesor na Fakultetu političkih nauka
