U nizu konstatacija pomenuo je i ideju ouvođenju „skremblovanja“ TV kanala RTSa koji će biti verovatno i jedini korisnik prikupljenih sredstava. Time bi se, zapravo, sagledala stvarna gledanost ovih programa o kojoj RTS često obaveštava svoj auditorijum. Naravno, skrembkartice bi zahtevale drugačiju organizaciju poslovanja ove TV kuće i ona je verovatno ne bi prihvatila, pretpostavljam, pod izgovorom da bi za to bila potrebna posebna ulaganja, a RTS će, inače, biš javni servis.
Naravno, prosečnom gledaocu još dugo neće biti jasno šta to zapravo treba da mu se „servisira“?! A posebno ne onim vlasnicima strujnih brojila koji još nemaju TV prijemnike, nisu ih nikada ni imali, ili su postali neupotrebljivi. Za ovu svoju konstataciju imam dokaza i rado bih ih prezentirao onima koji tvore i izglasavaju ovakve zakone.
Još jedna činjenica je stalno prisutna u razvoju naše (RTS) TV mreže. Do danas, do samog početka emitovanja TV programa, na ovim prostorima nikada nije bila potpuna pokrivenost TV signalima iz mreže RTS-a. Iz tog razloga dolazilo je do čestih sudskih sporova između korisnika TV pretplate i Televizije, a rezultat se svodio, obično, da gledaoci nisu dužni da plaćaju nešto što im se ne isporučuje!
Sada je RTS u još težoj siguaciji, kada je veći deo emisionih postrojenja van upotrebe, posle NATO razaranja. Kada će dva glavna angenska stuba (Avala i Čot) ponovo biti u funkciji, veliko je pitanje. Pa tako, primera radi, u Bačkoj Palanci jedva se nazire signal prvog programa RTS-a i pored upotrebe raznoraznih pojačala signala i sličnog. Ali, zato se širi kablovska TV mreža koja ubira danak gledaocima koji će sada imati novi namet u vidu obavezne pretplate za zadovoljstva koja će im pružati postojeći TV sadržaji.
Shvatljivo je da su TV programi poseban vid kulturno-zabavne i kreativne produkcije, ali smetaju predugačke špice sa spiskovima učesnika u ovim kreacijama, gde se ponekad ne zaboravlja nabrajanje i onih koji bi se našli u bilo kojim drugim vrstama poslova. Čini se da bi se, ipak, mogao smanjiga broj pomoćnika organizatora, asistenata, producenata i sl. što ne ostavlja poseban utisak, osim šgganja da li ih je za jednu polučasovnu emisiju bilo potrebno baš toliko?!
Na kraju, staro i toliko puta postavljano pitanje da li je naša nacionalna televizija sposobna da se racionalno organizuje? Ako bi odgovor bio pozitivan, mnoga druga slična pitanja bi bila nepotrebna.
